Svakodnevno razgovaram sa raznim ljudima. Vi koji mi komentarišete priče, pišete u vezi sa kaputićem ili komentarišete statuse na mom profilu; Sa ljudima koje dugo poznajem, sa prijateljima, poznanicima, sa onima sa kojima sarađujem…Nisam upoznala nikoga ko ne voli i… Continue Reading →
Kad ljudi kažu da je „ljubav slepa“, mnogi misle verovatno na neki komplikovani odnos u kom se dosta trpi. Za mene, značenje je uvek bilo doslovno. Kao kad se zaljubiš, ne vidiš dobro, oslabi ti vid, prosto. Sedela sam sa… Continue Reading →
Neplanirano je nastala pauza na ovom blogu i to baš u prvoj priči koju sam morala da podelim na dva dela. Prihvatam tu pauzu kao zasluženu kaznu a to bi trebalo da bude i svima očigledno iz ovog nastavka. Ako je postoje male utehe za velike nepravde, onda su razlozi za ovu pauzu sasvim opravdani. Za ovaj nastavak moj plan je bio da sašijem jednu haljinu. Kupila sam poseban materijal, dugo birala dugmad i model. Našla sam retro model, jer sam htela da vam pišem o tome kako smo Gianluca i ja izmislili vremeplov koji nije radio i jer sam htela da probam da napravim sama novi vremeplov. Pogađate, ni ovaj nije uspeo.
Nisu postojale društvene mreže, niti razvijen sistem online učenja jezika kao danas. Ceo internet je ovde, kao i svuda, bio u povoju. Ipak, ja sam imala internet već godinama. Nije nudio (još uvek, a možda ni danas) to što sam očekivala, ali nudio je nešto – chat. Smislila sam da nađem Italijane/Italijanke koji bi mi pomogli da progovorim italijanski. Moje znanje je bilo skromno, fond reči tanak, ali sam verovala da je moguće naći nekog dobronamernog da mi pomogne u tome. Ispostavilo se daleko težim nego što sam zamišljala. Napravila sam svoj nalog na tad popularnoj chat mreži, nadimak mi je bio generisan od ličnog imena. Nisam imala profilnu sliku. Neumorno sam slala poruke i niko mi nije odgovarao. Štaviše, mnogi su me, bez odgovora, blokirali. Da li je moguće da su svi toliko grozni i da niko neće ni da razgovara sa mnom?! Onda sam promenila pristup.
Kad čujem da se neko bavi astrologijom to postane tema za razgovor, uprkos činjenici da malo znam o tome a moglo bi da se kaže i da ne verujem. Morali bi da pogledaju druge aspekte, druge planete, onda bi mi sve objasnili. Vidite, sa astrologijom stvari ne stoje tako jednostavno. Nije to kao izračunaš svoju natalnu kartu, pročitaš generisano tumačenje i saznaš svoju sudbinu. A nije ni tako kao da platiš tumačenje i saznaš. Čak ni hobi astrolozi ne veruju u sudbinu. Govore o mogućnostima. Ipak je, na kraju, sve do nas, do čoveka i vremena u kom se zatekne. Da li ćemo iskoristiti date mogućnosti, ili izbeći nekim iskušenjima, zavisi od nas
Često se vraćam na taj momenat. Mogla sam da kažem da ne želim da razgovaram o tome, znam da bi to poštovao. To je i meni bio „znak“ za zaustavljanje, znači i njemu bi. Nisam rekla „safe word“, ništa slično. Odlučila sam se za istinu i rekla da prezirem obrazovni sistem, da se gadim svega toga. Rekao mi je da razume to, da je i on oduvek prezirao. Zaključila sam da smo oboje buntovnici, nasmejao se i rekao da jesmo, ali da on ima diplomu prestižnog svetskog fakulteta. „Oni su Ivy liga“ – dodao je. Znala sam da ne pominje to kao hvalisanje. Pokušala sam da relativizujem argumente. Koga je zaista briga za te gluposti? Ako umeš nešto da radiš i dobar si u tome, koja je svrha pečata? To je prevaziđeno i to je samo eho prevaziđenih vrednosti. Uostalom, ima toliko netalentovanih glupaka sa diplomama, čak i karijerama, koji tumaraju okolo, sve to je obično gubljenje vremena. Na moje iznenađenje, potpuno se složio sa svime što sam rekla. Ne samo što se složio, već je i dopunio svaku moju tvrdnju! „Oh, ma naravno! Ljudima karijere nameste roditelji, politika ili prosto imaju sreće. Postoje razne priče.“ rekao je spremno „ Ali ne radi se o tome, nije reč o tome.“
Moju prijateljicu je njena sestra napala jednom zbog čokolade koju joj je ova uzela kad su išle u osnovnu školu. „Oooo, znam ja kakva si ti! Dobro znam kakva si! Kad su nam kumovi doneli čokolade, uzela si i moju! Nemoj ništa da mi pričaš, znam ja dobro kakva si ti!“ Moja prijateljica se izvinjavala, a to nije bio prvi put u životu. „Kupiću ti sve čokolade na svetu! Bile smo deca!“ ponavljala je i kroz suze molila za oprost, ali je njena sestra bila neumoljiva. Nezgodna je stvar kad te neko zarobi u zajedničko detinjstvo. Istorija je inače nezgodna stvar po sebi, a tek lična istorija kad se sudari sa psihologijom i još koječime, nema izlaza osim razlaza. Kad mi je prijateljica, potrešena, pričala kako je napadnuta zbog čokolade od pre 30 i kusur godina, shvatila sam sa kakvom osobom se družim: Družim se sa običnom besramotnom kradljivicom čokolade!
Tražila sam cipele i doneo je meni i koleginici po dva para cipela. Mogla sam da tražim bilo šta drugo. Mogla sam da budem i skromna i pristojna i ne tražim ništa. Htela sam cipele i čuvam ih danas. Moje cipele iz San Franciska. Nisam htela da objašnjavam zbog čega neću ići tamo i zašto ne radim na tome. Da je insistirao, morala bih da ispričam o svojoj avanturi obilaska Hrvaca. Svakako ne bi bilo dovoljno ako bih rekla da zbog Hrvaca ne želim da idem za San Francisko. Zapravo, bez priče to ne bih mogla ni da kažem. A ta dva mesta su, u mom svetu, povezana.
Moj plan je bio sledeći – kad bend dođe do grada, odvešću ih u diskoteku ali ću im reći da prvo moraju da imaju koncert u obližnjem selu, jer ipak ne znamo kakvi su uživo. Dogovorila sam se sa bubnjarem za prvu subotu pred nama. Gazdi diskoteke sam rekla da ću u subotu tokom dana svratiti sa bendom da vidimo prostor. Gazdi seoskog kafića sam rekla da najavi svima u selu rok koncert u subotu. Mami sam rekla da iskomunicira sa tatom oko toga da rok bend spava kod nas za vikend (ili ću ilegalno prelaziti granice i ići na koncerte koji me interesuju). Računala sam na sve, osim na sebe.
Jedno od mojih najranijih sećanja je putovanje avionom za Dubrovnik. Ne bih se toga sećala kao posebne avanture, da nisam putovala sama. Imala sam 5 godina, oko vrata kartončić sa svojim podacima i stjuardesu koja je bila zadužena da me prati tokom leta i do babe i dede koji su me čekali na Čilipima. Sećam se da mi je bilo čudno što su svi govorili kako sam hrabra. Nisam to razumela dok nisam postala roditelj. Moja ćerka ima 11 godina, ne bih je pustila da sama putuje bilo gde i u ma koliko kontrolisanim uslovima ni sada, a kamoli sa 5 godina. Ako bih i morala, onda bih se iskreno divila slučaju da svemu tome pristupi odgovorno i da sarađuje sa pratnjom. Od tog svog prvog malog uspešnog putovanja, dugo godina nisam prestala da putujem i nikada se nisam plašila. Nisu mi bile potrebne ni posebne pripreme i nisam imala posebnih uslova. Ipak, uvek je postojao samo jedan uslov. Ne mogu da budem turista.
Nekoliko godina posle gimnazije sreli smo se u gradu. U mojoj izmaštanoj paralelnoj stvarnosti on je postao super frajer, duhovit, šarmantan, harizmatičan. Zapravo nije se gotovo ni malo promenio. Studirao je u Beogradu i bio je jednako neprivlačan kao u gimnaziji. Pozvao me je da se pridružim njegovoj ekipi. Bila je to grupica mršavih ljudi koji su razgovarali o gedžetima i nekim softverima. Osećala sam se isto kao na njegovom rođendanu, stajala sam pored i ćutala. Neko od tih njegovih kolega sa studija mu je rekao da me nije predstavio. Zbunio se, pocrveneo ali mi je stavio ruku na rame i rekao:“ Ljudi, ovo je Džejn Galager.“
Ne poznajem previše „običnih“ ljudi. U nekom sociološkom istraživanju reklo bi se da moj krug ljudi nije reprezentativan za populaciju. To su međusobno nespojivi ljudi, čak se neki i ne vole, ali su svi pojedinačno posebni. Nisu samo posebni meni, jer ih volim, već su posebni u svakom mogućem smislu. Njihovi životni putevi, ukusi, navike, način razmišljanja…sve u vezi sa njima je posebno. Jedna stvar nam je svima zajednička, pričamo u šifriranim pričama. Traži se savršena anegdota koja objašnjava temu o kojoj se priča. Naši razgovori posmatračima izgledaju kao takmičenje u pričanju priča, bez nekog posebnog smisla i sa nejasnim skretanjima.
Pišem ovo jer znam da postoje meni slični ljudi. Sretala sam ih i uvek smo se nepogrešivo prepoznavali. Nedavno sam razmišljala o paradoksalnoj ličnosti. O tome kako mi se u detinjstvu činilo da postoji nešto posebno u vezi sa nama, i koliko sam patila u želji da budem „obična“ a koliko zapravo jesam obična. Možda ne obična, ali svakako ništa posebno novo. Uvek su postojali i još uvek postoje ljudi kao šta sam ja. Veoma otvoreni i pristupačni ljudi na prvu loptu, ali koji se ubrzo ispostavljaju rezervisanim i distanciranim. Zovem ih ljudi moje vrste. Mi smo, u stvari, Korto Malteze ljudi. Svuda se pojavljujemo, ali to je zato što idemo nekim svojim putevima. Čergari koji imaju svoje snolike slike sveta i svoje pravde.
Imam jednu veliku tetovažu na delu leđa koji se obično ne vidi. Piše “Duga putovanja menjaju devojke”. Ranije, u dvadesetim, činilo mi se da su mi neophodna baš putovanja. Istraživanje prostora, geografija, planine, mora, gradovi, sela… Jedno takvo moje putovanje, bilo je i poslednje tog tipa, dovelo me je u skriveno ribarsko selo. Umalo da ostanem tamo. Ovo je priča o tome. Priča o putovanju koje me je vratilo na unutrašnje putovanje i istraživanje, putovanje na kom sam naučila da razgovaram sa talasima.
Posvećujem ovaj post početnicima u heklanju. Delim sa vama ideje i mustre za jednostavne heklane kape koje pravim. U njih ide relativno malo materijala, i potrebno vam je svega par sati za jednu. Spadaju u jednostavne projekte za heklanje jer obično ne zahtevaju mnogo veštine. Nije neophodno da se rade zahtevnim bodovima. Heklane kape nikad neće izmodeti. Moje su rađene od deblje vune (ili mešavine), stubićem sa jednim navijutkom. Neke sam radila, sad veoma popularnim, puff bodom. Obično ih radim iz osnovnog kruga na vrhu, ali jednako su lepe i one koje se rade od oboda. Možete da ih ukrasite krznenom pufnom, pom-pomom na vrhu, ili ukrasnim dugmićima sa strane. Sada su popularni modeli tzv. slouchy beanie. Beanie su kape koje idu uz glavu, a slouchy znači da je taj oblik blago deformisan. Slouchy beanie ne prate liniju glave, već su šire u sredini i duže od klasičnih beanie modela.