{"id":320,"date":"2017-12-21T14:08:58","date_gmt":"2017-12-21T13:08:58","guid":{"rendered":"http:\/\/piemmechiemme.com\/?p=320"},"modified":"2018-01-18T17:09:00","modified_gmt":"2018-01-18T16:09:00","slug":"korto-malteze-kaput","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/piemmechiemme.com\/index.php\/2017\/12\/21\/korto-malteze-kaput\/","title":{"rendered":"Korto Malteze kaput"},"content":{"rendered":"

Moja mama obo\u017eava \u010dergare. Nisam, kao mnogi drugi, rasla u strahu da \u0107e \u201ecigani me ukradu\u201c. Naprotiv, njihov \u017eivotni stil bio je slavljeni te\u0161ko dosti\u017ean ideal. Po\u0161to su moji roditelji bili dosledni u stavu da \u0161kole nisu dobra mesta za decu, a kako je \u0161kolovanje obavezno, morali smo \u010desto da se selimo u potrazi za \u0161kolama koje \u0107e tolerisati na\u0161e izostanke. Celo \u0161kolovanje za mene je bilo \u201eperiod adaptacije\u201c. Ve\u0107i deo \u0161kola zavr\u0161avala sam na razrednim ispitima. Odrasla sam danono\u0107no \u010ditaju\u0107i, jer mi je na raspolaganju bila ogromna porodi\u010dna biblioteka od skoro 5.000 knjiga. Knjige smo selili svuda sa sobom, uvek sam znala da je to najvrednije \u0161to imamo i svi na\u0161i prostori uvek su bili prepuni knjiga. Uz minimum medija (uglavnom radio), knjige su bile jedini prozor spolja. Ogroman prozor, ceo svet. Promenila sam \u010detiri osnovne \u0161kole i tri gimnazije u razli\u010ditim gradovima i selima po Srbiji. Pre \u0161kola tako\u0111e smo se nekoliko puta selili. Ne znam broj na\u0161ih selidbi, znam samo da kona\u010dno nisam umela nigde da \u017eivim. Budila sam se sa idejom odlaska negde. Navikla sam se da nemam ime, ve\u0107 da se zovem \u201eona nova\u201c. Svuda sam bila \u201eona nova\u201c.<\/p>\n

 <\/p>\n

\"\"<\/p>\n

 <\/p>\n

Ipak, jedno vreme sam patila zbog toga \u0161to moji roditelji nisu kao drugi. Mislim da sam imala normalno odrastanje, \u017eelela sam sve suprotno od onoga \u0161to sam imala. \u017delela sam da mi roditelji zabranjuju stvari, da mi ne dozvoljavaju ne\u0161to, da me ka\u017enjavaju, teraju da idem u \u0161kole i imam dobre ocene. Da bih se uklapala, ponekad sam lagala da su takvi. Mogla sam da izlazim i da radim stvarno bilo \u0161ta i da o tome razgovaram sa roditeljima. Imamo i imali smo otvoren odnos, ali ja nisam bila zadovoljna time. Drugi su dobijali batine, bili ka\u017enjavani, optere\u0107eni raznim o\u010dekivanjima, odrastali su u strahu. Moj problem nije bio strah, ostao mi je zauvek nepoznat, moj problem je bila \u017eelja za pripadanjem i prihva\u0107eno\u0161\u0107u. Patila sam zbog toga i nisam umela da se nosim sa \u010dinjenicom da sam ve\u010dito \u201eona nova\u201c za sve oko sebe. Dugo sam \u017eelela da budem \u201eobi\u010dna\u201c i kao svi drugi. Nikada me nisu privla\u010dili ekstravagantni stavovi i pona\u0161anje, a bila sam osu\u0111ena na centar pa\u017enje. To je trajalo toliko dugo i bilo je toliko neizmenjivo, da sam se na kraju predala i odustala. Pred kraj gimnazije, dogovorila sam se sama sa sobom da se vi\u0161e ne\u0107u baviti time. Takva sam kakva sam i tako je kako je, patnja zbog onoga pred \u010dime sam nemo\u0107na me je samo umarala.<\/p>\n

Moje odustajanje od ulagivanja i uzaludnih poku\u0161aja da pripadam i da se uklapam, preko no\u0107i me je promenilo. Postala sam svesna da sam odrasla u atmosferi \u010derge i da nije mogu\u0107e da bilo gde pripadam. Znala sam da je to deo slobode kakvu mnogi nemaju. Pustila sam sebi na volju<\/em> i pratila samu sebe. Jedini referentni okvir koji sam imala, jedini moralni kodeks, bio je unutar mene. Bio je to period mog \u017eivota krcat neverovatnim iskustvima. Kada bih napisala roman o tome, autenti\u010dan roman zvu\u010dao bi kao potpuna fikcija i fantazija. Moja baka je \u010desto za mene govorila da imam vi\u0161e sre\u0107e nego pameti. Sa ove vremenske distance te godine zaista izgledaju kao da su me sa nekim razlogom name\u0161tale i \u010duvale sile koje ne razumemo. Nisam sigurna da bih ponovo imala toliko sre\u0107e. Ve\u0107 neko vreme ne izazivam sre\u0107u. Ali tada, kad su se kockice sklopile, bila sam veoma sre\u0107na. Sre\u0107e uvek kratko taju, pa je tako i ova moja. Lep poklon koji ne mogu da vratim, bio je skup i nisam umela da ga koristim. U svom \u010dergarskom razdoblju mladosti, shvatila sam koliko to ko\u0161ta. Radost je ubrzo zamenila velika teskoba jer sam shvatila da \u0107u zauvek biti usamljena, bez obzira koliko sebi sli\u010dnih ljudi okupim oko sebe. Ta cena je stvar zakonitosti i tek je to nemogu\u0107e pobediti. Sentimentalno sam se vezivala za ljude koje sam sretala. Mnogi od njih su bili posebni ljudi i sa svima je zauvek ostajao nedovr\u0161en posao<\/em>. Upoznavali smo se, ali se nismo upoznali. Proveli neko vreme zajedno, zapamtili se zauvek, ali je ostalo na tome. Dok je prihvatanje prvog, to da nikada ne\u0107u nigde pripadati, bilo jednostavno, prihvatanje ovoga \u2013 da \u0107e se ljudi pojavljivati i nestajati i da \u0107u zauvek biti usamljeni \u010dovek, za mene je bilo te\u0161ko. Mislim da se jo\u0161 uvek nisam navikla na to. Jo\u0161 uvek postoje ljudi koje poku\u0161avam da pribli\u017eim i zadr\u017eim. Uvek se dogodi isto prela\u017eenje granice koja se ne prelazi, oduzimanje slobode, delova sebe koje ne mogu da d\u00e2m i brzi rastanak.<\/p>\n

 <\/p>\n

\"Gypsy<\/p>\n

 <\/p>\n

Pi\u0161em ovo jer znam da postoje meni sli\u010dni ljudi. Sretala sam ih i uvek smo se nepogre\u0161ivo prepoznavali. Nedavno sam razmi\u0161ljala o paradoksalnoj li\u010dnosti. O tome kako mi se u detinjstvu \u010dinilo da postoji ne\u0161to posebno u vezi sa nama<\/em>, i koliko sam patila u \u017eelji da budem \u201eobi\u010dna\u201c a koliko zapravo jesam obi\u010dna. Mo\u017eda ne obi\u010dna, ali svakako ni\u0161ta posebno novo. Uvek su postojali i jo\u0161 uvek postoje ljudi kao \u0161ta sam ja. Veoma otvoreni i pristupa\u010dni ljudi na prvu loptu<\/em>, ali koji se ubrzo ispostavljaju rezervisanim i distanciranim. Zovem ih ljudi moje vrste. Mi smo, u stvari, Korto Malteze<\/a> ljudi. Svuda se pojavljujemo, ali to je zato \u0161to idemo nekim svojim putevima. \u010cergari koji imaju svoje snolike slike sveta i svoje pravde<\/em>.<\/p>\n

 <\/p>\n

\"Corto<\/p>\n

 <\/p>\n

Nije \u010dudno \u0161to ne umemo nikome i nigde da pripadamo, jer ko je jo\u0161 video \u010dergara da pripada i\u010demu osim sebi? Ne zadivljuju nas svetla i ne postoji stvar koju radimo zbog drugih. Mislim da nikada nisam uradila ne\u0161to, rekla ili \u010dak pomislila, samo iz obzira prema tome kakav \u0107e utisak to imati na ljude oko mene. Prijatno je kad ljudi imaju pozitivno mi\u0161ljenje o ne\u010demu \u0161to radim, ali ne umem da napravim da mi to bude jedini motiv. Ne verujem u takvu stvar. Verujem da ljudi mogu da prihvate bilo kakvu \u010dudnovatost, \u010dak je i zavole, ako je razumeju kao autenti\u010dnu i iskrenu. Postoje, svakako, oni koji se pretvaraju i \u017eive svoje \u017eivote kako su im odredili apstraktni drugi ljudi. Mislim da su to deca strogih roditelja i da su od detinjstva nau\u010dili da mora da se zna neki red<\/em>. Mi, Malte\u017eani, imamo svoj red<\/em>.<\/p>\n

\"Inspired<\/p>\n

 <\/p>\n

Odlu\u010dila sam da nam napravim kaput i da ispratim stil Korta Malteza. Naravno, po\u0161to nije re\u010d o kostimu, ovaj kaput za Malte\u017eane nije isti kao Kortov. To je mornarski kaputi\u0107 sa ogromnom kragnom koja po potrebi mo\u017ee da bude \u0161al. Ima ogromne d\u017eepove na bokovima i ukrasne detalje iznad njih i na rukavima. Nosim ga sa belim pantalonama i nosim ga onda kad mi je te\u0161ko da budem Korto Malteze. Ko misli da kaput ne mo\u017ee da ima ute\u0161iteljska svojstva, taj ne zna dovoljno o kaputima. A ko misli da je Korto Malteze tek neki tamo obi\u010dan strip, taj ne zna dovoljno o bilo \u010demu. Upoznajte Malte\u017eanina i ne\u0107ete se pokajati. Zauvek \u0107e vas inspirisati na razne na\u010dine. Ko zna, mo\u017eda je mogu\u0107e da se postane Korto Malteze i bez majke ciganske proro\u010dice. Nigde nije re\u010deno da je nemogu\u0107e.<\/p>\n

\"Maltese<\/p>\n

 <\/p>\n\n\t\t