Pisaću – lupetanja. Radi se o “odeći”. Bog neka mi je na pomoći!

 

Jeste skandalozno što sam se sad setila. Mogla sam ranije. Mogla sam, recimo pre 10 godina. Padalo mi je na pamet, čak sam nešto bila i registrovala, čitam blogove, ali mi nije bilo dovoljno važno. Mrzelo me je da se udubljujem. Ćerka mi je bila mala, studirala sam, nisam stizala. Sad imam malo više vremena i evo me. Blogovi su se promenili, sve je postalo mnogo složenije i šarenije. Pokušaću da nadoknadim propušteno i pokušaću da ovaj blog ne trpi zbog moje dugogodišnje ignorancije blogosveta. Ovo neće biti tipičan blog, ne mislim da je to neophodno. Pošto nije tipičan blog, ni “about me” neće biti tipičan, ali ne brinite, saznaćete dovoljno about me.

Priča o meni verovatno traži zaseban blog. Ispričaću je ukratko, jer je ovo ta sekcija a i možda se ovde negde nalaze slični meni koji se prepoznaju. Oni koji se ne prepoznaju, možda budu inspirisani da razmišljaju o…pa, recimo o alternativnim putevima u životu.

Rođena sam u Beogradu i imam tri sestre. Moji roditelju su filozofi, u mladosti veoma perspektivni i cenjeni u određenim krugovima. Moje odrastanje je bilo tipično do trenutka u kom roditelji nisu odlučili da im ćerke neće biti “beogradske uličarke” i da će nas sami školovati i skloniti iz grada, društva, sa ulice, iz sveta. Moji imaju posebnu životnu filozofiju oko skoro pa svega. Škole su obične fabrike za proizvodnju poslušnika, zato se ustaje rano i zato se slušaju nastavnici. Nastavnici i profesori su uvek robovi vladajuće ideologije, sluge sistema i njihova uloga nije da prenesu znanje, već da od ranog uzrasta  decu nauče gde im je mesto. Tehnički, sve institucije sistema su negacija slobode i sve ih treba prezirati. Cilj mojih roditelja je bio da njihova deca budu slobodna. Plan koji je, po njima, vodio do ostvarenja tog cilja podrazumevao je visok stepen izolacije i život u što je moguće više samoodrživom domaćinstvu. To je značilo ćao ćao Beogradu i urbanom životu. Dalje, to je podrazumevalo i visok stepen izolacije, život na selu i iznenađujuće puno fizičkog rada. Nije moralo da se ide u školu, nisu morale da se imaju dobre (i nikakve) ocene.

Moji izostanci su u svakoj školskoj godini brojani u stotinama. Ocene su mi bile katastofalne. Mnoge predmete sam morala da polažem na razrednim ispitima. Sestre i ja smo bile uvredljiv dokaz besmisla celog tog sistema. Ja sam bila veoma dobro dete svojih roditelja. Bilo mi je važnije i draže da ostanem kod kuće i čitam, imala sam na raspolaganju ogromnu biblioteku, nego da gubim vreme na časovima. Nisam videla rat, nemaštinu 90ih, nestašice svega i svačega, isto kao što nisam viđala ni poboljšanja. Nismo imali TV, a veoma često ni struje tako da su informacije iz spoljašnjeg sveta dolazile sporo i sa velikim zakašnjenjem. Nisam slavila rođendane, išla na žurke, imala drugarice, dečka. Išla sam jednom na ekskurziju, na sopstveno insistiranje, a i da vidim koliko je to glupo i dosadno (i videla sam da je tako). Moja potpuna sloboda je počinjala i završavala se u tome, u toj vrsti beskraja. Tad sam shvatila da je jedini izlaz stvaralaštvo, jer je sve i svuda neka robija. Ne znam da li umetnički izraz bira čoveka, ili je obratno, ali ja nisam, kao što jesu moje sestre, bila toliko dobar slikar, nisam ni vajala dobro. Videla sam da postoje sklonosti ka nekoj umetničkoj formi i onda stvaranje postane potreba. Način izražavanja.

Za pisanje mi je bilo potrebno iskustvo, puno iskustava, ljudi, sveta. Mikro-izolacija u kojoj sam bila, bila je suprotno od onoga što mi je bilo potrebno. Zato sam otišla svojim putem i jesam nakrpila deceniju najneverovatnijih iskustava. Zabrinutoj porodici mama je govorila “Ona mora sve to da doživi”. Na ovom blogu pisaću o tome i kako su me ta iskustva inspirisala. Sudarila sam se sa svetom i sa svakim čovekom kog sam srela. Pustila sam se svetu, svemu tome – parama, ljudima, poslovima, vrednostima, normama…Usput sam otkrila zanate i narodnu umetnost i čvrsto odlučila da jednom nekad, kad se moj život smiri, organizujem sebe oko zanatsko-umetničkog izraza.

To smirivanje se konačno dogodilo pre 7 godina. Iskustva mi nisu bila dovoljna da počnem da pišem. Nedostajao mi je okvir za sve to. Znala sam da je mnogo toga što mi je nedostajalo odavno zapisano. Pitanja koja su me mučila su ista ona pitanja na koja su neki drugi ljudi vekovima pokušavaju da odgovore. Mogla sam da čitam, dobrim delom i jesam, šta su oni pisali. Odlučila sam da uradim nešto netipično – da studiram sociologiju u grozomornoj instituciji zatvorskog tipa koja ima svoju hijerarhiju, pravila i svoj jezik. Kao i svako drugo iskustvo, shvatiš ga delimično tek kad ga doživiš, tako je bilo i sa studijama. Protrčala sam kroz studije, bila sam dobra studentkinja. Sa sociologijom još uvek nisam dobila okvir koji sam tražila.

Uporedo sa studijama sam danonoćno učila da šijem. Radila sam na usavršavanju tehničkih znanja i veštine. O tom napretku i svojim, za mene neverovatnim, uspesima izveštavala sam svoje prijatelje na Facebook-u i na svojoj stranici  Pijem&Šijem . Nisam imala dovoljno slobodnog vremena za blog, a ni dovoljno veštine za sve što ovaj zanat može da pruži. Obe te stvari sada su se konačno promenile. Daću sve od sebe da motivišem i inspirišem, podelim znanje i ideje, jer od detinjstva znam da je stvaralaštvo jedini izlaz. To nije stvar u koju verujem, već nešto što sam testirala, nešto provereno i proverljivo. Dobro došli na moj blog, nadam se da ćemo se dugo i lepo družiti i da ćemo zajedno praviti divne stvari!