Tag
hobi
Kad čujem da se neko bavi astrologijom to postane tema za razgovor, uprkos činjenici da malo znam o tome a moglo bi da se kaže i da ne verujem. Morali bi da pogledaju druge aspekte, druge planete, onda bi mi sve objasnili. Vidite, sa astrologijom stvari ne stoje tako jednostavno. Nije to kao izračunaš svoju natalnu kartu, pročitaš generisano tumačenje i saznaš svoju sudbinu. A nije ni tako kao da platiš tumačenje i saznaš. Čak ni hobi astrolozi ne veruju u sudbinu. Govore o mogućnostima. Ipak je, na kraju, sve do nas, do čoveka i vremena u kom se zatekne. Da li ćemo iskoristiti date mogućnosti, ili izbeći nekim iskušenjima, zavisi od nas
Tražila sam cipele i doneo je meni i koleginici po dva para cipela. Mogla sam da tražim bilo šta drugo. Mogla sam da budem i skromna i pristojna i ne tražim ništa. Htela sam cipele i čuvam ih danas. Moje cipele iz San Franciska. Nisam htela da objašnjavam zbog čega neću ići tamo i zašto ne radim na tome. Da je insistirao, morala bih da ispričam o svojoj avanturi obilaska Hrvaca. Svakako ne bi bilo dovoljno ako bih rekla da zbog Hrvaca ne želim da idem za San Francisko. Zapravo, bez priče to ne bih mogla ni da kažem. A ta dva mesta su, u mom svetu, povezana.
Nekoliko godina posle gimnazije sreli smo se u gradu. U mojoj izmaštanoj paralelnoj stvarnosti on je postao super frajer, duhovit, šarmantan, harizmatičan. Zapravo nije se gotovo ni malo promenio. Studirao je u Beogradu i bio je jednako neprivlačan kao u gimnaziji. Pozvao me je da se pridružim njegovoj ekipi. Bila je to grupica mršavih ljudi koji su razgovarali o gedžetima i nekim softverima. Osećala sam se isto kao na njegovom rođendanu, stajala sam pored i ćutala. Neko od tih njegovih kolega sa studija mu je rekao da me nije predstavio. Zbunio se, pocrveneo ali mi je stavio ruku na rame i rekao:“ Ljudi, ovo je Džejn Galager.“
Ne mislim da je ikada bilo jednostavno da se bude optimista. Ne u smislu da ignorišemo negativne stvari, da „nosimo ružičaste naočare“, već upravo da uprkos svemu lošem što vidimo, mislim da je najteže i najveći izazov da verujemo da će ipak nekako sve dobro da se rasplete, ili da i u toliko letargije i pesimizma, postoji i nešto pozitivno. Da li postoji? Da li je moguć optimizam? Ne znam. Znam samo da ću da probam, prosto jer volim izazove.