Tag
krojevi
Nisu postojale društvene mreže, niti razvijen sistem online učenja jezika kao danas. Ceo internet je ovde, kao i svuda, bio u povoju. Ipak, ja sam imala internet već godinama. Nije nudio (još uvek, a možda ni danas) to što sam očekivala, ali nudio je nešto – chat. Smislila sam da nađem Italijane/Italijanke koji bi mi pomogli da progovorim italijanski. Moje znanje je bilo skromno, fond reči tanak, ali sam verovala da je moguće naći nekog dobronamernog da mi pomogne u tome. Ispostavilo se daleko težim nego što sam zamišljala. Napravila sam svoj nalog na tad popularnoj chat mreži, nadimak mi je bio generisan od ličnog imena. Nisam imala profilnu sliku. Neumorno sam slala poruke i niko mi nije odgovarao. Štaviše, mnogi su me, bez odgovora, blokirali. Da li je moguće da su svi toliko grozni i da niko neće ni da razgovara sa mnom?! Onda sam promenila pristup.
Moju prijateljicu je njena sestra napala jednom zbog čokolade koju joj je ova uzela kad su išle u osnovnu školu. „Oooo, znam ja kakva si ti! Dobro znam kakva si! Kad su nam kumovi doneli čokolade, uzela si i moju! Nemoj ništa da mi pričaš, znam ja dobro kakva si ti!“ Moja prijateljica se izvinjavala, a to nije bio prvi put u životu. „Kupiću ti sve čokolade na svetu! Bile smo deca!“ ponavljala je i kroz suze molila za oprost, ali je njena sestra bila neumoljiva. Nezgodna je stvar kad te neko zarobi u zajedničko detinjstvo. Istorija je inače nezgodna stvar po sebi, a tek lična istorija kad se sudari sa psihologijom i još koječime, nema izlaza osim razlaza. Kad mi je prijateljica, potrešena, pričala kako je napadnuta zbog čokolade od pre 30 i kusur godina, shvatila sam sa kakvom osobom se družim: Družim se sa običnom besramotnom kradljivicom čokolade!
Getsbijevo vreme je dobro dokumentovano i veoma inspirativno. Kostimografi nisu imali težak zadatak. Na maskenbalima širom sveta još uvek se pojavljuju haljine i ukrasi iz tog vremena. Želela sam drugu asocijaciju na to vreme. Postoji ta kapa, evropsko-američka, karakteristična za period posle WWI. Kapa iz osam delova, sa klapnom, koja je postala simbol jedne ere, a koja se naziva i Jay Gatsby cap. Jednako su je voleli i nosili dečaci koji su raznosili novine, radnici, ali i imućni muškarci iz viših klasa. Novo vreme donosi nova pravila, tako je ista ta kapa, isti kroj, ceo vek kasnije ponovo postala popularna, ovaj put planetarno. Od tada ne gubi svoj sjaj, a ovaj put nose je i žene.
Ne mislim da je ikada bilo jednostavno da se bude optimista. Ne u smislu da ignorišemo negativne stvari, da „nosimo ružičaste naočare“, već upravo da uprkos svemu lošem što vidimo, mislim da je najteže i najveći izazov da verujemo da će ipak nekako sve dobro da se rasplete, ili da i u toliko letargije i pesimizma, postoji i nešto pozitivno. Da li postoji? Da li je moguć optimizam? Ne znam. Znam samo da ću da probam, prosto jer volim izazove.