Tag
unikat
Svakodnevno razgovaram sa raznim ljudima. Vi koji mi komentarišete priče, pišete u vezi sa kaputićem ili komentarišete statuse na mom profilu; Sa ljudima koje dugo poznajem, sa prijateljima, poznanicima, sa onima sa kojima sarađujem…Nisam upoznala nikoga ko ne voli i… Continue Reading →
Kad ljudi kažu da je „ljubav slepa“, mnogi misle verovatno na neki komplikovani odnos u kom se dosta trpi. Za mene, značenje je uvek bilo doslovno. Kao kad se zaljubiš, ne vidiš dobro, oslabi ti vid, prosto. Sedela sam sa… Continue Reading →
Neplanirano je nastala pauza na ovom blogu i to baš u prvoj priči koju sam morala da podelim na dva dela. Prihvatam tu pauzu kao zasluženu kaznu a to bi trebalo da bude i svima očigledno iz ovog nastavka. Ako je postoje male utehe za velike nepravde, onda su razlozi za ovu pauzu sasvim opravdani. Za ovaj nastavak moj plan je bio da sašijem jednu haljinu. Kupila sam poseban materijal, dugo birala dugmad i model. Našla sam retro model, jer sam htela da vam pišem o tome kako smo Gianluca i ja izmislili vremeplov koji nije radio i jer sam htela da probam da napravim sama novi vremeplov. Pogađate, ni ovaj nije uspeo.
Nisu postojale društvene mreže, niti razvijen sistem online učenja jezika kao danas. Ceo internet je ovde, kao i svuda, bio u povoju. Ipak, ja sam imala internet već godinama. Nije nudio (još uvek, a možda ni danas) to što sam očekivala, ali nudio je nešto – chat. Smislila sam da nađem Italijane/Italijanke koji bi mi pomogli da progovorim italijanski. Moje znanje je bilo skromno, fond reči tanak, ali sam verovala da je moguće naći nekog dobronamernog da mi pomogne u tome. Ispostavilo se daleko težim nego što sam zamišljala. Napravila sam svoj nalog na tad popularnoj chat mreži, nadimak mi je bio generisan od ličnog imena. Nisam imala profilnu sliku. Neumorno sam slala poruke i niko mi nije odgovarao. Štaviše, mnogi su me, bez odgovora, blokirali. Da li je moguće da su svi toliko grozni i da niko neće ni da razgovara sa mnom?! Onda sam promenila pristup.
Često se vraćam na taj momenat. Mogla sam da kažem da ne želim da razgovaram o tome, znam da bi to poštovao. To je i meni bio „znak“ za zaustavljanje, znači i njemu bi. Nisam rekla „safe word“, ništa slično. Odlučila sam se za istinu i rekla da prezirem obrazovni sistem, da se gadim svega toga. Rekao mi je da razume to, da je i on oduvek prezirao. Zaključila sam da smo oboje buntovnici, nasmejao se i rekao da jesmo, ali da on ima diplomu prestižnog svetskog fakulteta. „Oni su Ivy liga“ – dodao je. Znala sam da ne pominje to kao hvalisanje. Pokušala sam da relativizujem argumente. Koga je zaista briga za te gluposti? Ako umeš nešto da radiš i dobar si u tome, koja je svrha pečata? To je prevaziđeno i to je samo eho prevaziđenih vrednosti. Uostalom, ima toliko netalentovanih glupaka sa diplomama, čak i karijerama, koji tumaraju okolo, sve to je obično gubljenje vremena. Na moje iznenađenje, potpuno se složio sa svime što sam rekla. Ne samo što se složio, već je i dopunio svaku moju tvrdnju! „Oh, ma naravno! Ljudima karijere nameste roditelji, politika ili prosto imaju sreće. Postoje razne priče.“ rekao je spremno „ Ali ne radi se o tome, nije reč o tome.“
Moju prijateljicu je njena sestra napala jednom zbog čokolade koju joj je ova uzela kad su išle u osnovnu školu. „Oooo, znam ja kakva si ti! Dobro znam kakva si! Kad su nam kumovi doneli čokolade, uzela si i moju! Nemoj ništa da mi pričaš, znam ja dobro kakva si ti!“ Moja prijateljica se izvinjavala, a to nije bio prvi put u životu. „Kupiću ti sve čokolade na svetu! Bile smo deca!“ ponavljala je i kroz suze molila za oprost, ali je njena sestra bila neumoljiva. Nezgodna je stvar kad te neko zarobi u zajedničko detinjstvo. Istorija je inače nezgodna stvar po sebi, a tek lična istorija kad se sudari sa psihologijom i još koječime, nema izlaza osim razlaza. Kad mi je prijateljica, potrešena, pričala kako je napadnuta zbog čokolade od pre 30 i kusur godina, shvatila sam sa kakvom osobom se družim: Družim se sa običnom besramotnom kradljivicom čokolade!
Tražila sam cipele i doneo je meni i koleginici po dva para cipela. Mogla sam da tražim bilo šta drugo. Mogla sam da budem i skromna i pristojna i ne tražim ništa. Htela sam cipele i čuvam ih danas. Moje cipele iz San Franciska. Nisam htela da objašnjavam zbog čega neću ići tamo i zašto ne radim na tome. Da je insistirao, morala bih da ispričam o svojoj avanturi obilaska Hrvaca. Svakako ne bi bilo dovoljno ako bih rekla da zbog Hrvaca ne želim da idem za San Francisko. Zapravo, bez priče to ne bih mogla ni da kažem. A ta dva mesta su, u mom svetu, povezana.
Nekoliko godina posle gimnazije sreli smo se u gradu. U mojoj izmaštanoj paralelnoj stvarnosti on je postao super frajer, duhovit, šarmantan, harizmatičan. Zapravo nije se gotovo ni malo promenio. Studirao je u Beogradu i bio je jednako neprivlačan kao u gimnaziji. Pozvao me je da se pridružim njegovoj ekipi. Bila je to grupica mršavih ljudi koji su razgovarali o gedžetima i nekim softverima. Osećala sam se isto kao na njegovom rođendanu, stajala sam pored i ćutala. Neko od tih njegovih kolega sa studija mu je rekao da me nije predstavio. Zbunio se, pocrveneo ali mi je stavio ruku na rame i rekao:“ Ljudi, ovo je Džejn Galager.“
Dobro, sad kad sam oprala svoju sociološku savest, mogu da pišem o heklanju-tkanju Mochila torbi. Nisu nastale u Pirotu, šta da se radi. Ova tehnika heklanja, mrtvim bodom (single crochet) sa promenom dve i više boja, naziva se i tapestry crochet i ovde možete da nađete sjajno uputstvo za početnike u ovoj tehnici. Mochila je model torbe, ranac. U osnovi ovog modela je krug, a cela torba izgleda kao cilindar, ili vreća, koji se vezuje na otvorenom vrhu.