Davno, bila sam dete, u gostima nam je bio jedan naš poznati slikar. Moji su mu se žalili na mene, na to kako sam „teška“ i kako se stalno raspravljam sa njima. Čula sam te njihove žalbe, jer su ih govorili kao anegdote a za mene su to bile ozbiljne stvari. Onda sam čula njega kako ih je pitao da li bi bilo u redu da on porazgovara sa mnom. Razdragano su se složili sa tim predlogom i pozvali me da im se pridružim. On je imao gospodsko držanje, dubok glas, govorio je sporo, ponašao se i izgledao kao neki princ. Gledao me je u oči i rekao mi da se moji roditelji žale na moju tvrdoglavost, ali da on ima nešto važno da mi kaže.

„Uzmimo situaciju u kojoj se ti i ja ne slažemo oko nečega, ti govoriš jedno, a ja drugo. U redu?“ onda me je značajno pogledao i namignuo mojim roditeljima, svi smo zainteresovano nastavili da ga slušamo „Vidiš, u takvoj situaciji, možda sam ja u pravu, ali možda si ti. A uzmimo sad situaciju da tvoji roditelji i ja govorimo jedno, a ti nešto drugo. Postoji šansa da smo mi u pravu, ali treba da znaš da su veće šanse da si ti u pravu“ zbunjeno sam ga pogledala, ali je nastavio „Ali postoji još jedna situacija. Konačna situacija. To je situacija u kojoj svi koje poznaješ, ceo tvoj svet govori jednu stvar, a ti drugu.“ sećam se kako je u tom trenutku pogledao moje roditelje, bilo je nečeg zlobnog u tom pogledu i onda je značajno zaključio:

„E, ako svi koje poznaješ, ceo tvoj svet, tvrdi jednu stvar a ti nešto drugo – ti si sigurno u pravu. Ne postoje šanse da nisi. Zapamti to, ti si sigurno u pravu ako si protiv celog svog sveta. Samo tad, ako si protiv svih, nemoj da sumnjaš u sebe.“

To nije imalo nikakvog smisla! Nastala je graja, roditelji i ja smo govorili uglas – to je nelogično! Nasmejao se „Vas troje protiv mene. Veće su šanse da sam ja u pravu.“ Iznervirano sam otišla svojim poslom, misleći kako sam protraćila vreme slušajući nekog ludog slikara i njegove nebulozne životne lekcije. Ako si protiv celog sveta – ti su pravu. Ima li besmislenije tvrdnje? A onda se to dogodilo. Tek kad sam pomislila da sam potpuno luda, da ne vidim nešto svima očigledno, setila sam se te lekcije.

Bilo je to neposredno posle rušenja Miloševića (nakon promena od kojih sam previše očekivala). Tad već neko vreme nisam živela sa svojima, radilo se o nepomirljivim razlikama. Pokušavala sam da se snađem u svemu i onda shvatila da će sve što pokušam u Srbiji, uprkos promenama, ići teško jer je situacija loša i ne izgleda kao da se kreće ka boljem. Svi su mi govorili da grešim. Počela sam da prezirem politiku, političare, državu jednakom snagom kao i roditelje pre toga. Odlučila sam da uradim isto – da se Srbija i ja rastanemo zbog „nepomirljivih razlika“. U međuvremenu sam uspela da postanem nesnosni cinik. Nisu me interesovali muškarci, društvo, provodi, krpice – ništa, duboko sam prezirala i ismevala sve to. Saznala sam da postoji mogućnost da preko italijanskog kulturnog centra odem na studije u Italiju, oni su garantovali za vizu. Odlučila sam da naučim italijanski.

Te zime upisala sam kurs jezika koji me nikada nije interesovao da bih otišla u zemlju koja me nikad nije posebno interesovala. Stigla sam do konverzacijskog nivoa kad sam saznala da i taj nivo drže isti ljudi kojima italijanski nije maternji jezik. To nije imalo nikakvog smisla. Zar ćemo učiti da govorimo jezik tako što ćemo komunicirati sa ljudima kojima je to drugi jezik? Kako mogu da znam da ga govore dobro? U grupi u toj školi jezika nastala je rasprava oko toga. Nisam popuštala i ispisala sam se iz škole. Zar je nemoguće naći ljude kojima je italijanski maternji jezik za razgovor?

Nisu postojale društvene mreže, niti razvijen sistem online učenja jezika kao danas. Ceo internet je ovde, kao i svuda, bio u povoju. Ipak, ja sam imala internet već godinama. Nije nudio (još uvek, a možda ni danas) to što sam očekivala, ali nudio je nešto – chat. Smislila sam da nađem Italijane/Italijanke koji bi mi pomogli da progovorim italijanski. Moje znanje je bilo skromno, fond reči tanak, ali sam verovala da je moguće naći nekog dobronamernog da mi pomogne u tome. Ispostavilo se daleko težim nego što sam zamišljala. Napravila sam svoj nalog na tad popularnoj chat mreži, nadimak mi je bio generisan od ličnog imena. Nisam imala profilnu sliku. Neumorno sam slala poruke i niko mi nije odgovarao. Štaviše, mnogi su me, bez odgovora, blokirali. Da li je moguće da su svi toliko grozni i da niko neće ni da razgovara sa mnom?! Onda sam promenila pristup.

Nije samo internet bio u začetku, to je bila i digitalna fotografija. Nisam imala nijednu svoju sliku koju bih stavila kao profilnu. Tad sam bila bliska sa jednom svojom sestrom, i ona je učila italijanski i spremala se za studije, ali je učila sama kod kuće. Zamolila sam je za neku njenu sliku (nisam rekla zbog čega), stavila je kao profilnu i promenila nick u la bella ragazza (lepa devojka). Nisam mogla da se odbranim od poruka! Svako moje „pojavljivanje“ online, značilo je sate razgovora sa Italijanima. Čime se baviš? Odakle si? Šta radiš? Koliko imaš godina? Šta radiš u slobodno vreme? Voliš da putuješ? Ubrzo sam se veoma razmazila. Trivijalni „obični“ razgovori su mi postali besmisleni. Desetak dana kasnije, ja sam bila ta koja je blokirala sve širi spektar ljudi – dosadne, navalentne, manijake, blejače…Počela sam da „biram“ sagovornike i da tražim one sa kojima mogu da razgovaram o nekoj temi, a da to nisam ja (navodno lepa devojka) ili neki izmišljeni nas dvoje. Ispitivala bih šta rade, kakvi su im poslovi, gde žive, kakvi su ti gradovi, ljudi, gde su išli u školu, kakve su im porodice, prijatelji, planovi…Fond reči prepričavanja svakodnevice već je bio savladana lekcija i moja očekivanja su porasla. Uprkos tome, situacija se nije menjala. Zaglavila sam se u dosadnim ispraznim flert četovima sa nepoznatim ljudima kojima je italijanski maternji jezik. Usput, svi koje poznajem su mi govorili da je to što radim i nenormalno i nemoralno. „Logika je, valjda, da ako samo učiš jezik – to i kažeš. Zašto budiš neku lažnu nadu ljudima? To nije fer…Gube vreme sa tobom, možda propuštaju priliku da zapravo upoznaju nekog odgovarajućeg, to je chat za upoznavanje“  ponavljali su i ja sam se slagala. Tada sam znala da su najveće šanse da sam ja u pravu i da čak ne moram oko toga da se raspravljam, jer to je stvar nužnosti, moja istina i moj princip.

A onda mi je jedno veče između poruka tipa „Ćao, ja sam Marco30cm“ stigla poruka „Da li govoriš italijanski?“ odgovorila sam sa „Kakvo je to pitanje? Naravno da govorim“. Stigao mi je odgovor sa ispravkama moje replike, red reči je bio drugačiji i uz to mi je stigla i sugestija alternativnog odgovora u „duhu italijanskog“. Dok sam zbunjeno zurila u monitor stiglo mi je „Ecco così e ora buona notte“ (eto tako, a sad laku noć) i profil je otišao offline. Kliknula sam na detalje profila. Gianluca iz Rima. Na profilnoj slici bila je slika muškarca u crnoj bajkerskoj jakni sa podignutom kragnom, videle su se samo oči. „Uobraženi italijanski kreten“ pomislila sam, odustala od chata i otišla da spavam. Narednih dana razgovarala sam sa Gaetanom iz Napulja, stage managerom (čak!) San Rema jedne godine. Voleo je da priča o svom poslu i rado je detaljno odgovarao na sva moja pitanja. Čitala sam odgovore sa rečnikom i beležila nove reči. Kratka prepiska sa Gianlucom polako je nestajala sa spiska i ubrzo postala zatrpana ranim drugim pozdravima na koje nisam odgovarala. Onda mi je taj Gaetano iznenada, bez ikakve najave i van svih očekivanja, poslao sliku svog polnog organa. Blokirala sam ga bez objašnjenja ali sam bila iznervirana. Nikada neću shvatiti kako mi je palo na pamet da ceo svoj bes tu noć istovarim Gianluci u inboks.

„Muškarci su svuda na svetu odvratne bolesne svinje, paćenici i idioti. Zaslužujete najgore žene koje postoje. Zaslužujete da vas neko uništi na sve moguće načine, da patite. Zaslužujete da radite po ceo dan samo da bi zadovoljili nezadovoljivo. Zato što ste svinje, zaslužujete da se mučite ceo celcati život bez dana odmora!“

„Jesi li ti Bog ili ga samo citiraš?“ odgovorio je i ubrzo zatim poslao ispravke moje replike.

„Ti si glup.“ napisala sam

„To je moguće. Možda sam ja u pravu, možda si ti…“ Veoma uznemirena, brzo sam ugasila chat i bezuspešno pokušavala da zaspim. To je bio početak.

Sa 15 godina zakašnjenja na njegovo pitanje odgovaram drugačije. Nije glup, nikada nije ni bio, nisam to ni mislila. Nisam Bog, ali poznajem nešto blizu toga. Malu crnu haljinu. Malu crnu cyber punk haljinu.