Kad ljudi kažu da je „ljubav slepa“, mnogi misle verovatno na neki komplikovani odnos u kom se dosta trpi. Za mene, značenje je uvek bilo doslovno. Kao kad se zaljubiš, ne vidiš dobro, oslabi ti vid, prosto. Sedela sam sa svojom tadašnjom najboljom drugaricom i rekla kako mi je V. sladak.

„Pobogu, pa on nema jedno oko!“ gledala me je iznenađeno, nesigurna u to da li sam mislila ozbiljno. Nije baš da nije imao jedno oko. Imao je neki težak saobraćajni udes i gadnu povredu glave, tako mu je to jedno oko nekako bilo pomereno i preko kapka je imao veliki ožiljak.

„Zla si…sladak je, plav…“ rekla sam zamišljeno.

„Plav?! On je riđ, jesi luda?!“

Moja drugarica je bila jedna od onih ljudi što glasno govore, burno reaguju i kad se smeju, smeju se zabacujući glavu unazad i vide im se svi zubi. Uvek smo svi morali da prekinemo razgovor kad se ona nasmeje, jer je njen smeh sve nadglašavao. Uvek je gledala ljude u oči i uvek je bila tu u nekom prolazu, na kratko ukradeno vreme od raznih obaveza – za koje nikome nije bilo jasno kakve su, pa smo svi pretpostavljali da ima neku tešku porodičnu situaciju o kojoj ne voli da priča. E, a kad se iznervira, a često se i to događalo, govorila bi svašta i nije je bilo briga da li može da uvredi bilo koga. Jednostavno je bila takva, neposredna i iskrena. Zagledale smo se na trenutak i ja sam pomislila da je možda pogrešno što sam joj bilo šta rekla. Znala sam da ne ume da čuva tajne. Zakolutala je očima, pogledala na sat, brzo pokupila svoje stvari sa stola i u odlasku dobacila: „Nakaza!“ i napravila neku grimasu kao da nema jedno oko i da je grbava i šepa. Nasmejala sam se i doviknula joj da je volim.

Ne znam kako smo nas dvoje ubrzo posle toga završili prvo u neobaveznom ćaskanju a onda kod njega u stanu. Može biti da je moja drugarica, usled šoka, pričala kako sam rekla da je sladak. Pažljivo sam ga gledala – ispod svih tih ožiljaka on je bio lep. Unakažen, ali ne nakaza. Pomislila sam kako je to nepravedno, što je unakažen i to sve.

„Ti si bre luda!“ rekla mi je prijateljica dok smo jutro posle pretresale prethodnu noć „Sa nakaznim glupakom se petljaš? Kuvar, ej! I sad ste zajedno, šta?!“

„Daj…on je skroz OK dečko…“ mrmljala sam

„Ma beži bre…OK dečko? Ti si za njega super-premija!“

Nikad sebe nisam smatrala premijom ni za koga. Nisam umela tu stvar, da procenjujem sebe u odnosu na druge, zato sam se uvek družila sa ljudima koji bi bili spremni da mi kažu gde sam u odnosu na njih i sve ostale. Moje prijateljice su uvek bile takve, glasne i iskrene žene. Često sam htela da budem kao one, ali mi nije uspevalo. To je počinjalo i završavalo se u imitiranju stila i garderobe. Tad sam se, recimo, oblačila kao neka gej ikona, jer se, pogađate, moja najbolja prijateljica oblačila tako. Nosila sam torbicu od jambolije, crtala obrve, peglala kosu, nisam skidala štikle, a sav veš koji sam imala bio je takav da sam ga u nekom trenutku bacila kao neupotrebljivu hrpu krpa. Nosila bih poluprovidnu majicu na bretele a ispod se video leopard brushalter sa cirkonima. Tad je nadogradnja noktiju bila u začetku, nije postojalo izlivanje noktiju, a i sve to je bilo skupo, pa sam pustila svoje i nije me mrzelo da ih iscrtavam. U proleće mi je glavna tema bila kako da mi, ionako taman ten, bude što tamniji. Mazala sam se kremama za samopotamnjivanje i često od njih imala fleke po telu, kao da imam vitiligo ili tako nešto. Šminkala sam se puno i verovatno napadno. Manje doterana verzija podrazumevala je isto što i „doteranu“ samo bez zelene senke na očima. Štreberski sam proučavala razne ženske magazine i izučavala kako da budem žena. Naravno, držala sam dijete, vagala se svaki čas i radila trbušnjake jer je krajni cilj bio da imam pločice, probušim pupak i budem stvarno vrh, kao što je bila moja drugarica.

E, onda mi se on nije javio ni taj dan, ni dan posle, ni dan posle dana posle…Zašto?

„Zato što je nakazna budala, eto zato! Zaboravi ga bre…“ objasnila mi je prijateljica

To je, naravno, bio naivan savet. Da se to može tek tako, da se ljudi zaboravljaju, ne znam o čemu bi se pevale pesme i pisali romani. Odlučila sam da kao slučajno svratim do njega. Kao da budem u prolazu i pozvonim na interfon. Pošto se moja prijateljica već diskreditovala glupim „zaboravi ga“ savetom, naravno da je nisam poslušala ni kad mi je rekla da mi je to „svraćanje“ glupa ideja, da je bolje da ga nazovem. Pošto sam zapela da ću to da uradim, prijateljica mi je rekla da onda bolje da izgledam kao bomba. Obukla sam svoje prozirne bele lanene pantalone, ogromne štikle, majicu bez leđa, našminkala sam se svom svojom i prijateljicinom šminkom i otišla do njegove zgrade.

Kad se javio na interfon i kad je shvatio da sam ispred, nastupila je tišina. Setila sam se prijateljice i toga kako mi je rekla da je to krajnje paćeničko ponašanje i koliko je insistirala na tome da to ne radim, ali bilo je kasno. Pomislila sam kako je dobro što makar izgledam kao bomba. Kao atomska bomba.

Stajala sam tako ispred zatvorenih vrata i razmišljala da ako mi ne otvori, nema veze, njegov gubitak. Otvorio je i popela sam se do njegovog stana. Bio je vidno iznenađen i gledao me je zbunjeno. Jasno, bio je zbunjen što jedna takva super premija i bomba uopšte komunicira sa njim, nakaznim i to sve. Rekao je da baš očekuje neko društvo, da gledaju utakmicu i da je u kuhinji. Na TV-u se čula emisija Džejmija Olivera. Prošla sam pored njega, namerno – da vidi kolika sam bomba, sela na kauč u dnevnoj sobi i rekla: „Džejmi Oliver? Kupiš fazone,a?“

Zurio je u mene par sekundi, onda promrljao „On je folirant“, prišao, uzeo daljinski sa stola, prebacio program i otrčao u kuhinju. Pošto sam shvatila da neće sedeti sa mnom, ustala sam i došla do kuhinje. Jednom rukom je mešao neki sos, usput proveravao rernu, a svuda po kuhinji su bili razbacani začini, povrće, razne vrste noževa, činijice, flaše sa uljima, sirćetom…Pitala sam: “Šta praviš?“

„Hranu za ekipu…“ probao je taj sos „ali ćeš morati da ideš, dolazi mi društvo…“ i onda me je pogledao nekako sa visine.

Da idem? Ovako lepa i ovoliko bombastična? Zbog nekog…društva?!

„Bila sam u prolazu, a nismo se čuli, pa…“ promrmljala sam

Uzeo je krpu i izvadio iz rerne staklo-keramičku posudu prekrivenu folijom i stavio na dasku na stolu, sve je mirisalo savršeno. Onda je zakačio tu krpu za pojas na pantalonama i pitao me:

„Zašto bismo se čuli?“

Stajala sam tako kao ukopana i zurila u njega. Bila sam viša od njega za barem pola metra, i inače a posebno zbog štikli, ali me je uspešno gledao sa visine. Sa tom nakaznom asimetrijom na licu i ogromnom ožiljkom preko kapka, ne plav, već žuto-riđ. „Kakav si ti govnar“  to sam htela da mu kažem, ali nisam uspevala da kažem bilo šta. Samo sam tako stajala i gledala ga. Mislila sam i –  jednog dana pisaću o tebi, o tome kako sam te videla kao lepog. Pisaću o tome kako si, osim što si nakazan i nikakav u krevetu. Biću najbolji pisac što mogu da budem, svi će hteti to da pročitaju i sve tebi slične glupe jednooke nakaze više nikada neće imati šansu da ih se vidi kao ljudska bića, a kamoli lepa ljudska bića.  Gledala sam ga sa iskrenom mržnjom i velikom željom za što strašnijom osvetom, namrštila sam se i promrmljala:“Da…izvini…“

Onda sam odlučila da dramatično odem odatle, pre nego što se možda misli pretvore u neverovatno samosažaljenje i pre nego što se možda i rasplačem. Nisam baš izdržala skroz, rasplakala sam se čim su se zatvorila vrata od lifta.

Kopala sam po svojoj čupavoj tašnici, tražeći telefon, da zovem drugaricu. Onda mi se učinilo potrebnim i  da istrčim iz zgrade, pa sam tako uplakana, sa telefonom u ruci, kad je lift stigao do prizemlja krenula da trčim i na ulazu se sudarila sa najverovatnije tim njegovim društvom koje je čekao. Progurala sam se između njih i znala sam da su se neki od njih okrenuli za mnom. Posle mi je bilo malo žao što se nisam setila da zastanem i samo im doviknem „Družite se sa kretenom!“

„Mrzim ga…jednog dana ću mu se osvetiti. Nikad neću oprostiti, nikad!“ rekla sam tiho prijateljici skoro svečano

„Ma daj…ej, zaboravićeš ga šta ti je. Ne postoji zauvek“ odgovorila je moja prijateljica i nazdravila u ime izrečene mudrosti

Nisam imala spreman odgovor i popila sam sa njom u to ime da ne postoji zauvek. Osveta je možda jak, ali nisam sigurna koliko konstruktivan motiv. Šta može da nastane iz želje za osvetom?

Ipak, možda postoji zauvek. Tufne. Haljina na tufne, sigurno je zauvek.