Page 2 of 2
Moja glava je takva. Glava lutalice kojoj je važno da sluša sebe, makar to značilo da će se sukobiti sa svima koje poznaje i sa celim svetom. Glava koja će olako da trguje sa tuđim razumevanjem i odobravanjem u zamenu sa slušanje same sebe. Da je ovo neki lifecoach blog, sad bih vam rekla da je to super stvar i da me je to dovelo daleko. Nije. Nije me dovelo nigde posebno. Dovelo me je baš tamo gde sam krenula, u dalje lutanje i istraživanje. Mi, lutalice, nismo posebno jednostavni ljudi, iako za sebe mislimo baš suprotno. Naša složenost koja drugima teško pada i još teže se prati ogleda se u nepredvidivosti.
Getsbijevo vreme je dobro dokumentovano i veoma inspirativno. Kostimografi nisu imali težak zadatak. Na maskenbalima širom sveta još uvek se pojavljuju haljine i ukrasi iz tog vremena. Želela sam drugu asocijaciju na to vreme. Postoji ta kapa, evropsko-američka, karakteristična za period posle WWI. Kapa iz osam delova, sa klapnom, koja je postala simbol jedne ere, a koja se naziva i Jay Gatsby cap. Jednako su je voleli i nosili dečaci koji su raznosili novine, radnici, ali i imućni muškarci iz viših klasa. Novo vreme donosi nova pravila, tako je ista ta kapa, isti kroj, ceo vek kasnije ponovo postala popularna, ovaj put planetarno. Od tada ne gubi svoj sjaj, a ovaj put nose je i žene.
Dobro, sad kad sam oprala svoju sociološku savest, mogu da pišem o heklanju-tkanju Mochila torbi. Nisu nastale u Pirotu, šta da se radi. Ova tehnika heklanja, mrtvim bodom (single crochet) sa promenom dve i više boja, naziva se i tapestry crochet i ovde možete da nađete sjajno uputstvo za početnike u ovoj tehnici. Mochila je model torbe, ranac. U osnovi ovog modela je krug, a cela torba izgleda kao cilindar, ili vreća, koji se vezuje na otvorenom vrhu.
Zbunjujuće, istovremeno teške i lepe situacije u životu su redovna stvar. Jedna takva bio je i odlazak moje dobre prijateljice na master studije u Španiju. Ona nije otišla preko noći i ništa u tome nije bilo iznenađenje. Ipak, kad je sve bilo gotovo i kad se približio datum njenog odlaska, bilo je stvarno teško. Kako će joj biti tamo? Da li je dovoljno spremna? Šta ako nešto krene naopako? Delim sa vama jednu njenu priču koja će me, verujem, zauvek beskrajno inspirisati.
Ne mislim da je ikada bilo jednostavno da se bude optimista. Ne u smislu da ignorišemo negativne stvari, da „nosimo ružičaste naočare“, već upravo da uprkos svemu lošem što vidimo, mislim da je najteže i najveći izazov da verujemo da će ipak nekako sve dobro da se rasplete, ili da i u toliko letargije i pesimizma, postoji i nešto pozitivno. Da li postoji? Da li je moguć optimizam? Ne znam. Znam samo da ću da probam, prosto jer volim izazove.