Tag
haljine
Kad ljudi kažu da je „ljubav slepa“, mnogi misle verovatno na neki komplikovani odnos u kom se dosta trpi. Za mene, značenje je uvek bilo doslovno. Kao kad se zaljubiš, ne vidiš dobro, oslabi ti vid, prosto. Sedela sam sa… Continue Reading →
Neplanirano je nastala pauza na ovom blogu i to baš u prvoj priči koju sam morala da podelim na dva dela. Prihvatam tu pauzu kao zasluženu kaznu a to bi trebalo da bude i svima očigledno iz ovog nastavka. Ako je postoje male utehe za velike nepravde, onda su razlozi za ovu pauzu sasvim opravdani. Za ovaj nastavak moj plan je bio da sašijem jednu haljinu. Kupila sam poseban materijal, dugo birala dugmad i model. Našla sam retro model, jer sam htela da vam pišem o tome kako smo Gianluca i ja izmislili vremeplov koji nije radio i jer sam htela da probam da napravim sama novi vremeplov. Pogađate, ni ovaj nije uspeo.
Nisu postojale društvene mreže, niti razvijen sistem online učenja jezika kao danas. Ceo internet je ovde, kao i svuda, bio u povoju. Ipak, ja sam imala internet već godinama. Nije nudio (još uvek, a možda ni danas) to što sam očekivala, ali nudio je nešto – chat. Smislila sam da nađem Italijane/Italijanke koji bi mi pomogli da progovorim italijanski. Moje znanje je bilo skromno, fond reči tanak, ali sam verovala da je moguće naći nekog dobronamernog da mi pomogne u tome. Ispostavilo se daleko težim nego što sam zamišljala. Napravila sam svoj nalog na tad popularnoj chat mreži, nadimak mi je bio generisan od ličnog imena. Nisam imala profilnu sliku. Neumorno sam slala poruke i niko mi nije odgovarao. Štaviše, mnogi su me, bez odgovora, blokirali. Da li je moguće da su svi toliko grozni i da niko neće ni da razgovara sa mnom?! Onda sam promenila pristup.
Moju prijateljicu je njena sestra napala jednom zbog čokolade koju joj je ova uzela kad su išle u osnovnu školu. „Oooo, znam ja kakva si ti! Dobro znam kakva si! Kad su nam kumovi doneli čokolade, uzela si i moju! Nemoj ništa da mi pričaš, znam ja dobro kakva si ti!“ Moja prijateljica se izvinjavala, a to nije bio prvi put u životu. „Kupiću ti sve čokolade na svetu! Bile smo deca!“ ponavljala je i kroz suze molila za oprost, ali je njena sestra bila neumoljiva. Nezgodna je stvar kad te neko zarobi u zajedničko detinjstvo. Istorija je inače nezgodna stvar po sebi, a tek lična istorija kad se sudari sa psihologijom i još koječime, nema izlaza osim razlaza. Kad mi je prijateljica, potrešena, pričala kako je napadnuta zbog čokolade od pre 30 i kusur godina, shvatila sam sa kakvom osobom se družim: Družim se sa običnom besramotnom kradljivicom čokolade!
Zbunjujuće, istovremeno teške i lepe situacije u životu su redovna stvar. Jedna takva bio je i odlazak moje dobre prijateljice na master studije u Španiju. Ona nije otišla preko noći i ništa u tome nije bilo iznenađenje. Ipak, kad je sve bilo gotovo i kad se približio datum njenog odlaska, bilo je stvarno teško. Kako će joj biti tamo? Da li je dovoljno spremna? Šta ako nešto krene naopako? Delim sa vama jednu njenu priču koja će me, verujem, zauvek beskrajno inspirisati.