Tag
zimski kaput
Često se vraćam na taj momenat. Mogla sam da kažem da ne želim da razgovaram o tome, znam da bi to poštovao. To je i meni bio „znak“ za zaustavljanje, znači i njemu bi. Nisam rekla „safe word“, ništa slično. Odlučila sam se za istinu i rekla da prezirem obrazovni sistem, da se gadim svega toga. Rekao mi je da razume to, da je i on oduvek prezirao. Zaključila sam da smo oboje buntovnici, nasmejao se i rekao da jesmo, ali da on ima diplomu prestižnog svetskog fakulteta. „Oni su Ivy liga“ – dodao je. Znala sam da ne pominje to kao hvalisanje. Pokušala sam da relativizujem argumente. Koga je zaista briga za te gluposti? Ako umeš nešto da radiš i dobar si u tome, koja je svrha pečata? To je prevaziđeno i to je samo eho prevaziđenih vrednosti. Uostalom, ima toliko netalentovanih glupaka sa diplomama, čak i karijerama, koji tumaraju okolo, sve to je obično gubljenje vremena. Na moje iznenađenje, potpuno se složio sa svime što sam rekla. Ne samo što se složio, već je i dopunio svaku moju tvrdnju! „Oh, ma naravno! Ljudima karijere nameste roditelji, politika ili prosto imaju sreće. Postoje razne priče.“ rekao je spremno „ Ali ne radi se o tome, nije reč o tome.“
Tražila sam cipele i doneo je meni i koleginici po dva para cipela. Mogla sam da tražim bilo šta drugo. Mogla sam da budem i skromna i pristojna i ne tražim ništa. Htela sam cipele i čuvam ih danas. Moje cipele iz San Franciska. Nisam htela da objašnjavam zbog čega neću ići tamo i zašto ne radim na tome. Da je insistirao, morala bih da ispričam o svojoj avanturi obilaska Hrvaca. Svakako ne bi bilo dovoljno ako bih rekla da zbog Hrvaca ne želim da idem za San Francisko. Zapravo, bez priče to ne bih mogla ni da kažem. A ta dva mesta su, u mom svetu, povezana.
Ne poznajem previše „običnih“ ljudi. U nekom sociološkom istraživanju reklo bi se da moj krug ljudi nije reprezentativan za populaciju. To su međusobno nespojivi ljudi, čak se neki i ne vole, ali su svi pojedinačno posebni. Nisu samo posebni meni, jer ih volim, već su posebni u svakom mogućem smislu. Njihovi životni putevi, ukusi, navike, način razmišljanja…sve u vezi sa njima je posebno. Jedna stvar nam je svima zajednička, pričamo u šifriranim pričama. Traži se savršena anegdota koja objašnjava temu o kojoj se priča. Naši razgovori posmatračima izgledaju kao takmičenje u pričanju priča, bez nekog posebnog smisla i sa nejasnim skretanjima.
Pišem ovo jer znam da postoje meni slični ljudi. Sretala sam ih i uvek smo se nepogrešivo prepoznavali. Nedavno sam razmišljala o paradoksalnoj ličnosti. O tome kako mi se u detinjstvu činilo da postoji nešto posebno u vezi sa nama, i koliko sam patila u želji da budem „obična“ a koliko zapravo jesam obična. Možda ne obična, ali svakako ništa posebno novo. Uvek su postojali i još uvek postoje ljudi kao šta sam ja. Veoma otvoreni i pristupačni ljudi na prvu loptu, ali koji se ubrzo ispostavljaju rezervisanim i distanciranim. Zovem ih ljudi moje vrste. Mi smo, u stvari, Korto Malteze ljudi. Svuda se pojavljujemo, ali to je zato što idemo nekim svojim putevima. Čergari koji imaju svoje snolike slike sveta i svoje pravde.