Moja mama obožava čergare. Nisam, kao mnogi drugi, rasla u strahu da će „cigani me ukradu“. Naprotiv, njihov životni stil bio je slavljeni teško dostižan ideal. Pošto su moji roditelji bili dosledni u stavu da škole nisu dobra mesta za decu, a kako je školovanje obavezno, morali smo često da se selimo u potrazi za školama koje će tolerisati naše izostanke. Celo školovanje za mene je bilo „period adaptacije“. Veći deo škola završavala sam na razrednim ispitima. Odrasla sam danonoćno čitajući, jer mi je na raspolaganju bila ogromna porodična biblioteka od skoro 5.000 knjiga. Knjige smo selili svuda sa sobom, uvek sam znala da je to najvrednije što imamo i svi naši prostori uvek su bili prepuni knjiga. Uz minimum medija (uglavnom radio), knjige su bile jedini prozor spolja. Ogroman prozor, ceo svet. Promenila sam četiri osnovne škole i tri gimnazije u različitim gradovima i selima po Srbiji. Pre škola takođe smo se nekoliko puta selili. Ne znam broj naših selidbi, znam samo da konačno nisam umela nigde da živim. Budila sam se sa idejom odlaska negde. Navikla sam se da nemam ime, već da se zovem „ona nova“. Svuda sam bila „ona nova“.

 

 

Ipak, jedno vreme sam patila zbog toga što moji roditelji nisu kao drugi. Mislim da sam imala normalno odrastanje, želela sam sve suprotno od onoga što sam imala. Želela sam da mi roditelji zabranjuju stvari, da mi ne dozvoljavaju nešto, da me kažnjavaju, teraju da idem u škole i imam dobre ocene. Da bih se uklapala, ponekad sam lagala da su takvi. Mogla sam da izlazim i da radim stvarno bilo šta i da o tome razgovaram sa roditeljima. Imamo i imali smo otvoren odnos, ali ja nisam bila zadovoljna time. Drugi su dobijali batine, bili kažnjavani, opterećeni raznim očekivanjima, odrastali su u strahu. Moj problem nije bio strah, ostao mi je zauvek nepoznat, moj problem je bila želja za pripadanjem i prihvaćenošću. Patila sam zbog toga i nisam umela da se nosim sa činjenicom da sam večito „ona nova“ za sve oko sebe. Dugo sam želela da budem „obična“ i kao svi drugi. Nikada me nisu privlačili ekstravagantni stavovi i ponašanje, a bila sam osuđena na centar pažnje. To je trajalo toliko dugo i bilo je toliko neizmenjivo, da sam se na kraju predala i odustala. Pred kraj gimnazije, dogovorila sam se sama sa sobom da se više neću baviti time. Takva sam kakva sam i tako je kako je, patnja zbog onoga pred čime sam nemoćna me je samo umarala.

Moje odustajanje od ulagivanja i uzaludnih pokušaja da pripadam i da se uklapam, preko noći me je promenilo. Postala sam svesna da sam odrasla u atmosferi čerge i da nije moguće da bilo gde pripadam. Znala sam da je to deo slobode kakvu mnogi nemaju. Pustila sam sebi na volju i pratila samu sebe. Jedini referentni okvir koji sam imala, jedini moralni kodeks, bio je unutar mene. Bio je to period mog života krcat neverovatnim iskustvima. Kada bih napisala roman o tome, autentičan roman zvučao bi kao potpuna fikcija i fantazija. Moja baka je često za mene govorila da imam više sreće nego pameti. Sa ove vremenske distance te godine zaista izgledaju kao da su me sa nekim razlogom nameštale i čuvale sile koje ne razumemo. Nisam sigurna da bih ponovo imala toliko sreće. Već neko vreme ne izazivam sreću. Ali tada, kad su se kockice sklopile, bila sam veoma srećna. Sreće uvek kratko taju, pa je tako i ova moja. Lep poklon koji ne mogu da vratim, bio je skup i nisam umela da ga koristim. U svom čergarskom razdoblju mladosti, shvatila sam koliko to košta. Radost je ubrzo zamenila velika teskoba jer sam shvatila da ću zauvek biti usamljena, bez obzira koliko sebi sličnih ljudi okupim oko sebe. Ta cena je stvar zakonitosti i tek je to nemoguće pobediti. Sentimentalno sam se vezivala za ljude koje sam sretala. Mnogi od njih su bili posebni ljudi i sa svima je zauvek ostajao nedovršen posao. Upoznavali smo se, ali se nismo upoznali. Proveli neko vreme zajedno, zapamtili se zauvek, ali je ostalo na tome. Dok je prihvatanje prvog, to da nikada neću nigde pripadati, bilo jednostavno, prihvatanje ovoga – da će se ljudi pojavljivati i nestajati i da ću zauvek biti usamljeni čovek, za mene je bilo teško. Mislim da se još uvek nisam navikla na to. Još uvek postoje ljudi koje pokušavam da približim i zadržim. Uvek se dogodi isto prelaženje granice koja se ne prelazi, oduzimanje slobode, delova sebe koje ne mogu da dâm i brzi rastanak.

 

Gypsy soul

 

Pišem ovo jer znam da postoje meni slični ljudi. Sretala sam ih i uvek smo se nepogrešivo prepoznavali. Nedavno sam razmišljala o paradoksalnoj ličnosti. O tome kako mi se u detinjstvu činilo da postoji nešto posebno u vezi sa nama, i koliko sam patila u želji da budem „obična“ a koliko zapravo jesam obična. Možda ne obična, ali svakako ništa posebno novo. Uvek su postojali i još uvek postoje ljudi kao šta sam ja. Veoma otvoreni i pristupačni ljudi na prvu loptu, ali koji se ubrzo ispostavljaju rezervisanim i distanciranim. Zovem ih ljudi moje vrste. Mi smo, u stvari, Korto Malteze ljudi. Svuda se pojavljujemo, ali to je zato što idemo nekim svojim putevima. Čergari koji imaju svoje snolike slike sveta i svoje pravde.

 

Corto Maltese

 

Nije čudno što ne umemo nikome i nigde da pripadamo, jer ko je još video čergara da pripada ičemu osim sebi? Ne zadivljuju nas svetla i ne postoji stvar koju radimo zbog drugih. Mislim da nikada nisam uradila nešto, rekla ili čak pomislila, samo iz obzira prema tome kakav će utisak to imati na ljude oko mene. Prijatno je kad ljudi imaju pozitivno mišljenje o nečemu što radim, ali ne umem da napravim da mi to bude jedini motiv. Ne verujem u takvu stvar. Verujem da ljudi mogu da prihvate bilo kakvu čudnovatost, čak je i zavole, ako je razumeju kao autentičnu i iskrenu. Postoje, svakako, oni koji se pretvaraju i žive svoje živote kako su im odredili apstraktni drugi ljudi. Mislim da su to deca strogih roditelja i da su od detinjstva naučili da mora da se zna neki red. Mi, Maltežani, imamo svoj red.

Inspired by Corto Maltese

 

Odlučila sam da nam napravim kaput i da ispratim stil Korta Malteza. Naravno, pošto nije reč o kostimu, ovaj kaput za Maltežane nije isti kao Kortov. To je mornarski kaputić sa ogromnom kragnom koja po potrebi može da bude šal. Ima ogromne džepove na bokovima i ukrasne detalje iznad njih i na rukavima. Nosim ga sa belim pantalonama i nosim ga onda kad mi je teško da budem Korto Malteze. Ko misli da kaput ne može da ima utešiteljska svojstva, taj ne zna dovoljno o kaputima. A ko misli da je Korto Malteze tek neki tamo običan strip, taj ne zna dovoljno o bilo čemu. Upoznajte Maltežanina i nećete se pokajati. Zauvek će vas inspirisati na razne načine. Ko zna, možda je moguće da se postane Korto Malteze i bez majke ciganske proročice. Nigde nije rečeno da je nemoguće.

Maltese kaput

 

 

Facebook Comments