Imam jednu veliku tetovažu na delu leđa koji se obično ne vidi. Piše “Duga putovanja menjaju devojke”. Ranije, u dvadesetim, činilo mi se da su mi neophodna baš putovanja. Istraživanje prostora, geografija, planine, mora, gradovi, sela… Jedno takvo moje putovanje, bilo je i poslednje tog tipa, dovelo me je u skriveno ribarsko selo. Umalo da ostanem tamo. Ovo je priča o tome. Priča o putovanju koje me je vratilo na unutrašnje putovanje i istraživanje, putovanje na kom sam naučila da razgovaram sa talasima. Ta zima na moru, moja tačka za reset, mi je veoma inspirativna i dobro je pamtim. U meni ćete uvek moći da prepoznate more. Ovo su prve priče na blogu, mislim da je važno da ih ispričam. Moda je za mene igranje sa značenjem. Garderoba je stvar komunikacije, a komunikacija je uvek pitanje kôda. Ove priče su kôd za dešifrovanje svih kreacija o kojima ću tek pisati.

**

Zatekla sam se te zime u porodici i kući jednog ribara. Žive u malom zalivu, u kući uz more. U srednju školu je išao čamcem. U dvorištu, iza kuće, nalaze se ruševine srednjevekovnog zamka. Tek nedavno do njegove i kuće njegovog jedinog komšije nasut je put. Iako mogu autom do kopna, navikli su da idu čamcem. U jesen i zimu taj put im je i neupotrebljiv, jer uvek iznova bude uništen kišom. On je ribar, isto kao što su bili i njegov otac i deda, i dedin otac i deda od dedinog oca…Njegov jedini komšija, ujedno i bliži rođak, ima apartmane, a on konobu. Iza konobe je kokošinjac i mala bašta koju obrađuju njegova majka i sestra – sade krompir, luk, salatu, blitvu…S druge strane brda imaju prastaru farmu kamenica. On ide u ribe i na hobotnice i lignje. Tokom leta, u pauzama od ribarenja, radi u konobi. Napravio je konobu od drveta svojim rukama, ukrasio je starim mrežama, trskom, buradima i sitnicama koje su mu se godinama uplitale u mreže. Konoba i apartmani su u funkciji samo leti, u sezoni. Uvala je u zalivu blizu grada koji je postao svetska turistička atrakcija. Nisam videla kako je tokom leta, bila sam tamo skoro cele jedne zime. Pričali su mi da je leti skroz drugačije, da nije uporedivo sa zimom. Poslednjih godina, uvala je postala popularno skrivalište za preljubnike i za slavne ljude. Tako je ovaj moj ribar bio upućeniji u živote poznatih nego bilo koji tabloid koji postoji. Fotografije koje sam videla i priče koje su mi pričali, ostavljale su me zbunjenom. Popularnost mesta im omogućava odličnu zaradu tokom leta i udobnije preživljavanje ostatka godine. Ipak, postoje stvari koje ne mogu posebno da se poboljšaju novcem. Nije mi nepoznat surov život u izolaciji, ali isti takav uz zimu i more, suroviji je nego što sam zamišljala.

Struja je slaba, kvarovi su česti a život bez struje i svega što se može sa njom, najnormalnija je stvar. To bez struje je toliko uobičajeno da su inače svuda baterijske lampe i sveće. Čak i kad ima struje, govorim o sijalicama, često se „sedi“ uz sveće. More nije ni pitomo ni dobronamerno, ali je zimi od mora suroviji vetar. Frižideri i zamrzivači su prilično neupotrebljivi, tako su razvili znanja konzerviranja hrane. Hleb se, naravno, ne kupuje, već pravi. Sve se pravi, jer su prodavnice daleko i u njih se ide u planske nabavke i po zalihe. Usoljavanje, sušenje, razno konzerviranje hrane, kuvanje na plin, grejanje na drva…Vremeplov, ali u neko nedefinisano doba. Doba u kojem istovremeno postoje mobilni telefoni i sedi se uz sveće, bez struje – jer se agregat isto štedi, u sobi sa sezonski zakucanim prozorima, ako je napolju oluja. Jede se ulovljeno, napravljeno, odgajeno. Štedi se svaki novčić van sezone kad nema prihoda.Iako su dani bili zanimljivi i ispunjeni novim, noću su me proganjali strahovi. Ideja da će mi u sobu upasti neka divlja životinja s obližnjeg brda, da će more da podivlja i prosto nas podavi, da će se nešto dogoditi a da smo daleko od svega…

Ribari imaju svoj svet

Jednom sam otišla do sobe ribareve sestre da je pozovem na večeru. Sedela je na pet naređanih dušeka, rashodovanih iz apartmana, skoro da je glavom udarala u plafon i čitala. Rekla je da tajno od majke i brata uči nemački, da će u leto otići odavde sa prvim Nemcem koji se pojavi u konobi, da joj se smučio taj život, da ne mora da se živi toliko teško. Saslušala sam je, riba na lešo se već ohladila kad smo otišle da jedemo. Zurila sam u nju, nisam znala šta da joj kažem. Da li bih ja tu živela? Mogu da se okrenem i odem. Ne moram da kopam po bašti. Ne moram da radim u konobi, da služim goste,  kuvam, perem, čistim…Za mene je njen život samo još jedna zanimljivost. Za mene je njen stvarni život apstraktan. Ne mogu da se poistovetim i razumem nekoga ko mi se žali jer mu se smučilo da sprema hobotnice, jer dolazim iz drugačijeg sveta, i spremanje hobotnice je za mene avantura. Nisam htela da odam njenu tajnu nikome. Želela sam da je razumem.

Misli o njoj su me pratile i idućeg jutra. Izašla sam sa kafom na terasu konobe koja je van sezone postajala skladište mreža i alata za popravku mreže. Ribar je pažljivo popravljao mreže, osmehnuo mi se i klimnuo glavom za dobro jutro. Bio je u poslu, velikom poslu, nije bilo mesta za razgovor. Gledala sam ga kako strpljivo i znalački krpi mreže. Svaki pokret je bio savršeno uvežban, popravljao je mreže od detinjstva. U tim rukama bili su pokreti decenijama stariji od njega. Onda je uzeo svoju odavno hladnu kafu, seo pored mene i pitao me da li sam već saznala da njegova sestra tajno uči nemački i planira da pobegne ovo leto sa nekim gostom iz Nemačke. Rekla sam da ništa ne znam o tome. Odgovorio mi je da je odrastao sa njom, takvom. „Svake zime je uvati…“ rekao je „to joj je neki san…“

Zbunilo me je sve to, ali sam odlučila da promenim temu, da ne odam tajnu:“A ti? O čemu ti sanjaš?“

Pogledao me je i baš kad je izgledalo kao da će da odgovori, rekao je:“Sediš mi na kapi…“ Skočila sam, izvinjavajući se. Sedim čoveku na kapi i zapitkujem. Bila je to stara krpena kapa sa uskim obodom, koja je po potrebi mogla da se zgužva i stavi u džep. Uzeo je izgužvanu  kapu, malo je istresao, ispravio i stavio na glavu. Onda se vratio svojim mrežama.

Uveče, za večerom, pili smo domaće crno vino, iznenada je svima rekao da sam ga pitala šta je njegov san. On i komšija/rođak su se smejali, njegova sestra me je uplašeno pogledala a majka prevrnula očima. Pokušala sam da objasnim, da se izvučem i ne postanem tema večeri. Pitala sam „Zar ne želiš da vidiš…recimo svet? Neke velike gradove, ili bilo šta drugo?“

„Svet? Pa svet mi dolazi svako leto u kuću.“ onda je značajno pogledao svoju sestru i promrmljao: „Ribari imaju svoj svet. More.“

Kao i prethodnih i to veče sam morala do svoje sobe da prođem pored konobe, naoružana slabom lampom, kroz mrkli mrak, uz obalu. Iako je bilo hladno, sela sam na sklepani dok i gledala u more. Mislim da bih mogla ovako i ovde da živim.  Taj život nije posebno drugačiji od života na selu. Različito je samo more, ali ta razlika je prekrasna. On je u pravu – kome treba svet, kad si pored mora, kad je deo mora samo tvoj? Onda mi je kroz glavu prošlo: „Sela sam mu na kapu“ nasmejala sam se. „Sedim čoveku na kapi i pitam ga šta mu je životni san“ ponovo je protrčala misao. Osetila sam kako mi se krv sjurila u obraze. Brzo sam poklopila tu misao drugom – „Vino“. Pokušala sam da se vratim na početak misli i da nastavim da gledam u more. Nije mi išlo. Sedela si mu na kapi i zapitkivala si o čemu sanja. Umesto mora videla sam njega kako popravlja mrežu. Umesto da kontrolišem svoje misli, one su kontrolisale mene, bile su glasne i zbog njih sam crvenela. Nije mi bilo hladno, zaboravila sam i na šumske zveri i na izmaštane iznenadne ogromne talase koji bi mogli sve da nas podave. Zurila sam u male talase ispod sebe, bili su lenji i kao da su kuckali u dok. Kako li je ovde tokom leta? Sigurno je, kako pričaju, skroz drugačije. Sigurno je predivno, netaknuta priroda, veličanstveno more. Šta bi bilo ako bih ostala? Šta ako ostanem ovde sa nepismenim, skromnim ribarom? Poznat mi je njegov jednostavni život, već sam se uklopila. I već sam jednom htela više i drugačije od toga. Izula sam se i spustila noge u hladno more. Da li imam pravo, da li smem sebi da dozvolim, da sedim na naređanim starim dušecima i maštam o odlasku odavde? Zar sam obišla ceo krug da bih došla na isto – da ne mogu da lutam? Znala sam da je to poslednje veče tu. Pokušavala sam da udahnem ceo zaliv i upijem nogama more. Odlučila sam da mi taj zaliv postane novo mesto u sećanju u koje ću se vraćati po snagu i po sebe.

Ujutru sam se spakovala. „Dosta si i smetala“ rekao mi je moj ribar na rastanku a onda smo se svi izgrlili. Obećala sam da ću doći na leto, da ću čak raditi tu i pomagati im u sezoni. Prećutala sam da ne volim more leti, da ne volim turiste, ne volim turizam. Vratila sam se i istetovirala. Prava putovanja, velika i ona zbog kojih postajemo drugačiji, moraju da budu unutrašnja. Promena koju tražim retko je stvar geografije, već istorije. Zvao me je kad je došlo leto. Moje obećanje je shvaćeno ozbiljno. Nisam više nikada otišla tamo. Ne znam da li je njegova sestra otišla za Nemačku ili još uvek na naređanim dušecima tajno uči nemački. Ne znam kako one srednjevekovne ruševine opstaju u tom ruševnom stanju iza njegove kuće. Ono što sigurno znam je da ide u ribe i na lignje i da krpi mreže. I sigurno znam da nosi krpenu kapu koja može da se zgužva i spakuje u džep.

Sašila sam baš takvu kapu, najobičniju na svetu. Našla sam na Burdinom sajtu objašnjenje i kroj za tu kapu. Ni najmanje me nije iznenadilo što se kapa zove – kapa za sunce i kišu.

Još uvek nemam naviku da fotografišem sve što vidim, a ranije mi to čak nije padalo na pamet. Slike koje pamtim ne postoje kao fotografije. Ipak, slikala sam se u stolicama naređanim jednu u drugu. To su stolice iz mog dvorišta koje je u funkciji samo leti, tokom zime i ranog proleća su “rashodovane” i sklonjene od kiše i snega.

Jednu takvu kapu napravila sam i sestri. Dala mi je moju omiljenu njenu naivu. Slika koju sam želela zove se Ribarev san. Odrpani ribar je ulovio zlatnu ribicu. Vidite, moja sestra je umetnica. Umetnici nekad postavljaju pitanja, a nekad nam daju odgovore.