Piemme & Chiemme

Pisaću - lupetanja. Radi se o "odeći". Bog neka mi je na pomoći!

Tag

kaput

Imaćeš 35 svejedno!

Često se vraćam na taj momenat. Mogla sam da kažem da ne želim da razgovaram o tome, znam da bi to poštovao. To je i meni bio „znak“ za zaustavljanje, znači i njemu bi. Nisam rekla „safe word“, ništa slično. Odlučila sam se za istinu i rekla da prezirem obrazovni sistem, da se gadim svega toga. Rekao mi je da razume to, da je i on oduvek prezirao. Zaključila sam da smo oboje buntovnici, nasmejao se i rekao da jesmo, ali da on ima diplomu prestižnog svetskog fakulteta. „Oni su Ivy liga“ – dodao je. Znala sam da ne pominje to kao hvalisanje. Pokušala sam da relativizujem argumente. Koga je zaista briga za te gluposti? Ako umeš nešto da radiš i dobar si u tome, koja je svrha pečata? To je prevaziđeno i to je samo eho prevaziđenih vrednosti. Uostalom, ima toliko netalentovanih glupaka sa diplomama, čak i karijerama, koji tumaraju okolo, sve to je obično gubljenje vremena. Na moje iznenađenje, potpuno se složio sa svime što sam rekla. Ne samo što se složio, već je i dopunio svaku moju tvrdnju! „Oh, ma naravno! Ljudima karijere nameste roditelji, politika ili prosto imaju sreće. Postoje razne priče.“ rekao je spremno „ Ali ne radi se o tome, nije reč o tome.“

Djevojka iz Hrvaca

Tražila sam cipele i doneo je meni i koleginici po dva para cipela. Mogla sam da tražim bilo šta drugo. Mogla sam da budem i skromna i pristojna i ne tražim ništa. Htela sam cipele i čuvam ih danas. Moje cipele iz San Franciska. Nisam htela da objašnjavam zbog čega neću ići tamo i zašto ne radim na tome. Da je insistirao, morala bih da ispričam o svojoj avanturi obilaska Hrvaca. Svakako ne bi bilo dovoljno ako bih rekla da zbog Hrvaca ne želim da idem za San Francisko. Zapravo, bez priče to ne bih mogla ni da kažem. A ta dva mesta su, u mom svetu, povezana.

Pleased to meet you, hope you guess my name

Jedno od mojih najranijih sećanja je putovanje avionom za Dubrovnik. Ne bih se toga sećala kao posebne avanture, da nisam putovala sama. Imala sam 5 godina, oko vrata kartončić sa svojim podacima i stjuardesu koja je bila zadužena da me prati tokom leta i do babe i dede koji su me čekali na Čilipima. Sećam se da mi je bilo čudno što su svi govorili kako sam hrabra. Nisam to razumela dok nisam postala roditelj. Moja ćerka ima 11 godina, ne bih je pustila da sama putuje bilo gde i u ma koliko kontrolisanim uslovima ni sada, a kamoli sa 5 godina. Ako bih i morala, onda bih se iskreno divila slučaju da svemu tome pristupi odgovorno i da sarađuje sa pratnjom. Od tog svog prvog malog uspešnog putovanja, dugo godina nisam prestala da putujem i nikada se nisam plašila. Nisu mi bile potrebne ni posebne pripreme i nisam imala posebnih uslova. Ipak, uvek je postojao samo jedan uslov. Ne mogu da budem turista.

Korto Malteze kaput

Pišem ovo jer znam da postoje meni slični ljudi. Sretala sam ih i uvek smo se nepogrešivo prepoznavali. Nedavno sam razmišljala o paradoksalnoj ličnosti. O tome kako mi se u detinjstvu činilo da postoji nešto posebno u vezi sa nama, i koliko sam patila u želji da budem „obična“ a koliko zapravo jesam obična. Možda ne obična, ali svakako ništa posebno novo. Uvek su postojali i još uvek postoje ljudi kao šta sam ja. Veoma otvoreni i pristupačni ljudi na prvu loptu, ali koji se ubrzo ispostavljaju rezervisanim i distanciranim. Zovem ih ljudi moje vrste. Mi smo, u stvari, Korto Malteze ljudi. Svuda se pojavljujemo, ali to je zato što idemo nekim svojim putevima. Čergari koji imaju svoje snolike slike sveta i svoje pravde.

© 2018 Piemme & Chiemme — Powered by WordPress

Theme by Anders NorenUp ↑