But what’s puzzling you is the nature of my game

Predstavljam vam đavolski dobar kaput. Možda najčudniji kaput koji sam radila. Radila sam ga od crnog vunenog buklea i ima 3/4 rukave, ogrooomnu kragnu i džepove. Kao kaput-haljina. Volim vreme u kom živimo, jer je moguće nositi i princeski kaput o kojem je ova priča a i drugi kojeg sam na kraju prošetala St. Petersburgom. Nije kom je nuđeno, već kom je suđeno, ragazzi.

***

Jedno od mojih najranijih sećanja je putovanje avionom za Dubrovnik. Ne bih se toga sećala kao posebne avanture, da nisam putovala sama. Imala sam 5 godina, oko vrata kartončić sa svojim podacima i stjuardesu koja je bila zadužena da me prati tokom leta i do babe i dede koji su me čekali na Čilipima. Sećam se da mi je bilo čudno što su svi govorili kako sam hrabra. Nisam to razumela dok nisam postala roditelj. Moja ćerka ima 11 godina, ne bih je pustila da sama putuje bilo gde i u ma koliko kontrolisanim uslovima ni sada, a kamoli sa 5 godina. Ako bih i morala, onda bih se iskreno divila slučaju da svemu tome pristupi odgovorno i da sarađuje sa pratnjom. Od tog svog prvog malog uspešnog putovanja, dugo godina nisam prestala da putujem i nikada se nisam plašila. Nisu mi bile potrebne ni posebne pripreme i nisam imala posebnih uslova. Ipak, uvek je postojao samo jedan uslov. Ne mogu da budem turista. Naznaka turizma, čak i samo turistička atmosfera, momentalno me ubacuje u depresiju i dovodi do brzog unutrašnjeg sloma i bekstva. Mrzim turizam i turiste i turističko ponašanje.

Ne mrzim turizam napamet, kako je dugo verovao moj muž. Mislio je da prisustvuje nekoj ničim-izazvanoj drami bez stvarnog pokrića. Dozvolila sam mu da se uveri u to, pustila sam da ga izludi moje ponašanje na par naših putovanja. Gubila bih interesovanje za bilo šta kad bih videla tezge sa džidža-bidžama i ljude sa foto-aparatima. To je za mene nepodnošljiva količina besmisla, turizam. Kako će me tačno promeniti u životu pogled na Ajfelov toranj? I zašto bih morala da se klatim do Pariza i preplaćujem tamo kafe i taksije da bih stala ispred naređane gomile gvožđurije? Naše vreme ima ružnu stranu, obećala sam da neću pisati o tome, ali ima i jednu božanstvenu stranu – tehnologiju. Za 15eur mogu da stojim ispod Ajfelovog tornja i da se šetkam po sve do jednoj turističkoj atrakciji na planeti. Evo moje fotke ispod Ajfelovog tornja, priznajem, iznenadila sam se koliko je zapravo visoko i ogromno to čudo.

Kad sam saznala za mogući dvodnevni put za St.Petersburg, bila je to prilika da se udovolji mom posebnom uslovu. Imaću jedan dan za grad. Ogromni grad koji me interesuje koliko me interesuje i bilo koji drugi, znači ni malo. Nikoga ne poznajem tamo, ne znam jezik i nemam dovoljno vremena za prevazilaženje ovih prepreka. Prvo što mi je bilo jasno je da ne mogu da se izgubim, a to je sjajna stvar. Ne idem nigde, tako da je svejedno gde sam u tom gradu i šta vidim tamo. Da je bilo više vremena možda ne bih rizikovala (džeparenje, recimo) vozeći se javnim prevozom. Ovako, i to sam svrstala pod moranje i deo puta.  Moralo je sa aerodroma mini-busom do stanice metroa, pa dalje metroom kroz grad. Sate čekanja leta za St.Petersburg u Moskvi, provela sam proučavajući mapu grada. Našla sam smeštaj u jednoj art komuni i zapravo su me oni najviše interesovali. Žive u centru grada, mladi ljudi, na poslednjem spratu jedne stare zgrade. Neafirmisani ruski dizajneri, slikari, muzičari, pesnici, fotografi – morala sam da ih upoznam. Videla sam svoju sobu i znala – biće to ljubav na prvi pogled!

Ne umem da vam napišem putopis. Ne zato što nisam imala dovoljno vremena, već zato što bi taj putopis, kao i bilo koji moj putopis, bio beskoristan. Prepešačila sam 15km kroz grad. Grad koji je deo sveta, koji jeste svet. Prilagođen je turistima, sve važne informacije su prevedene na engleski. Ljudi su srdačni i topli, naviknuti na turiste. Čak su i moji anarhisti bili naviknuti na turiste, što me je posebno pogodilo. Hranili su me, zapitkivali i provodili vreme sa mnom. Doživela sam ih kao neke radoznale mace. Ne znaju mnogo o Srbiji i ne bave se politikom. Nedostajalo mi je to, da sa nekim razgovaram o stanju demokratije u Rusiji. Znala sam da sam na pogrešnoj adresi oko toga, tako da sam izbegavala političke teme. Nemam puno slika, jer sam lenja i bio je mrak. Imam svoj selfie i jednu iz komune.

Na kraju sam ipak našla šta sam tražila. Pričala sam sa jednim od njih o filmovima. Rekao mi je da je moj izbor čudan i da mi se dopadaju depresivni filmovi u kojima je propast ili izvesna ili se događa. Nisam to čula prvi put, ali šta preostaje? Šta je umetnost ako nije nešto zbog čega se zamislimo nad onim što živimo? Navodila sam ga na dark side, ali se nije dao. Umetnost je trivijalna i isprazna ako se bavi lepotom ili samo hvali nešto, to je dosadno i besmisleno. Slične rasprave su verovatno svakodnevna stvar među njima, razumeo je o čemu govorim i pitao:

„Ljudi su loši i rade ružne stvari, slažem se. Ali zar ne treba mi, umetnici, da radimo na tome da bude drugačije? Zar nije suština u tome da ulepšamo svet, makar da verujemo da možemo bolje?“

Pomislila sam kako i ne znam koliko sam mračna.  Pomislila sam koliko me je moje mračnjaštvo obuzelo do te mere, da čak i nešto što sam smatrala uzvišenim, kao što je umetnost, uspevam da zacrnim. Da li ću ikada moći da izađem iz bunara, da postanem mali delić sveta i umetnost vidim kao konstruktivnu i živu stvar? Izbegla sam raspravu relativizacijom. Iznenadilo me je i to što mi je podrugljivo rekao da sam “ameriken ejdžent”. Znala sam da zna šta sam uradila i znala sam da će mi zameriti.

Spavala sam mirno. Nahranila sam đavola, uzela sam delić duše svetskog grada i provela zanimljiv dan sa umetnicima. Možda sam na momenat dovela svoje mračnjaštvo u pitanje, možda sam relativizovala argumente, ali etiketa banalnosti nije bila na mojoj strani. Uostalom, pošto sam ukrala parčence sveta, znam da je svet više nego dovoljan i za moje i za svačije viđenje. Vidite, nisam iz zlobe ili pristojnosti relativizovala argumente, oni jesu relativni. Divim se konstruktivnim ciljevima umetnika, ali zadržavam svoje pravo da sumnjam u ishod. Štaviše, zahtevam i pravo na kritiku ishoda.

Devojkama koje žive tamo dopao se kaput koji sam pravila za tu priliku. To je zato što nisu videle prvobitni kaput za St.Petersburg. Od njega sam odustala jer nije dovoljno dobro postavljen. Decembar u Rusiji, trebao mi je drugačiji kaput i napravila sam drugačiji o kojem ću pisati drugi put. Ovaj je bio prvobitno smišljen i napravljen za tu priliku, crni princeski kaput sa bogatom kragnom.