Esse nufesso qui dice male di macaroni

Neplanirano je nastala pauza na ovom blogu i to baš u prvoj priči koju sam morala da podelim na dva dela. Prihvatam tu pauzu kao zasluženu kaznu a to bi trebalo da bude i svima očigledno iz ovog nastavka. Ako je postoje male utehe za velike nepravde, onda su razlozi za ovu pauzu sasvim opravdani. Prvi deo priče pročitajte ovde. Za ovaj nastavak moj plan je bio da sašijem jednu haljinu. Kupila sam poseban materijal, dugo birala dugmad i model. Našla sam retro model, jer sam htela da vam pišem o tome kako smo Gianluca i ja izmislili vremeplov koji nije radio i jer sam htela da probam da napravim sama novi vremeplov. Pogađate, ni ovaj nije uspeo. Haljina nije uspela. Uprkos svom mom trudu i razmišljanju, sve je pošlo naopako. Model koji planiram da napravim već 7 godina, uprkos tome što sam ga dobro sašila – nije mi se dopao. Materijal koji sam izabrala i uklapala dezen, ispostavio se pogrešnim izborom. Imam svedoke, dala sam sve od sebe da izvadim stvar i nije uspelo. Jednostavno ništa nije uspelo. Odlagala sam objavljivanje nastavka priče pokušavajući da sredim haljinu a onda sam shvatila da mi to neće uspeti, da i ne treba da uspe, da je priča takva da je to moralo da se dogodi.

Dakle, nekoliko dana kasnije, kad sam se sabrala i odlučila da nastavim sa svojim učenjen konverzacijskog nivoa italijanskog stigla mi je Gianlucina poruka „Da li se lepa devojka smirila?“. Ispričala sam mu šta se dogodilo sa Gaetanom. Bilo mu je smešno. To je samo chat, to su samo neki muškarci, svi smo mi samo ljudi, a ti se predstavljaš kao „lepa devojka“, sve je sasvim u redu. Nastavio je neumorno da koriguje sve moje greške. Primetio je da mi za neke odgovore treba vreme (nije postojao Google translate) i onda je proveravao da li sam razumela, koja reč ili oblik me je zbunio. Onda bi se uz „buona notte“ odjavljivao jer je ujutru morao na posao. Ubrzo je postao jedini sa kojim sam razgovarala. Radovala sam se našim sesijama jer je bio pristojan i predusretljiv. Moj nepravilni italijanski mu nije smetao, naprotiv, ispravljao me je i objašnjavao. Njegovi roditelji su bili profesori. Umrli su. Bio je u ranim 30im, živeo je u Rimu u stanu u delu grada u kom je odrastao sa bratom i mačkom. Voleo je Rim, ali je govorio kako Rim pripada celom svetu, i da nije bez razloga rečeno da „svi putevi vode u Rim“. Nije me pozivao da dođem, niti se on pozivao u Beograd. Naši razgovori nisu bili ni blizu flerta.

Nesvesno i nenamerno rasturio je sva moja očekivanja od odlaska iz Srbije. Počela sam da pratim italijanske vesti, pa smo ih komentarisali. Bio je beskrajno razočaran italijanskim vlastima, politikom, EU…“To je sve jedna glupa laž“ pisao je a onda smo razgovarali o tome u koji period i na koje mesto bismo otišli ako bismo imali vremeplov. Rekao je da bi se vratio u svoje rano detinjstvo, ali da bi ostao u Rimu. Dodao je da je svako vreme verovatno i loše i dobro, kao i svaka zemlja, ali da bi se vratio u te godine jer mu nedostaju roditelji – tad su bili mladi, zdravi i srećni, da mogu, sad bih verovatno poštovao da to vidim ponovo. Dogovorili smo se da se ponašamo kao da jeste tako, kao da jeste svako u svom omiljenom vremenom. Zaključili smo da je to jedini mogući vremeplov, nikada neće biti izmišljen bolji. Bio je razočaran, usamljen i mračan. Dokazali smo da se slični prepoznaju i raduju jedni drugima na internetu još brže nego uživo.

Naši razgovori su postajali sve duži, postajali su dani, vikendi, nedelje i na kraju meseci. Oboje smo svaki slobodan sat provodili na chatu. Jednom sam mu „priznala“ da sam proćelavi dežmekasti sredovečni muškarac. Rekao je da je tako i mislio, jer ko bi se, za ime sveta, nazvao „lepa devojka“ nego neko ko upravo nije to? Onda je dodao da mu je svejedno ko sam zapravo, jer je i razočaran u ideju da će ikoga upoznati preko interneta, da ga to i ne interesuje. Ispričao mi je i zbog čega. Neka Ukrajinka, ili Moldavka, prevarila ga je za neke pare. Upoznali su se na internetu, zaljubio se u nju, navodno i ona u njega. Htela je da dođe u Italiju, ali nije imala para za kartu. Posle nekog vremena on joj je poslao pare i ona je nestala. Rekao je da mu je trebalo dosta vremena da sebi prizna da je prevaren. „Jednostavno nisam mogao to da prihvatim, sve je izgledalo previše stvarno. Patio sam neko vreme a onda shvatio da sam ispao naivan i da sigurno nisam ni prvi ni jedini. Od tad ne verujem u te bajke, chat je samo hobi“

Uspavljivala sam se razmišljanjima o našim razgovorima. Da li, ako odem na studije, da mu se javljam? Onda sam prelomila i rekla mu da hoću da odem iz Srbije i da razmišljam da dođem u Italiju (u Firencu ili Bolonju) na studije. Pitao me je zbog čega, rekla sam da je Srbija grozno mesto za život. Rekao mi je da ću gde god da odem nositi svoju glavu sa sobom i da ako mi je Srbija grozna, velike su šanse da će mi to biti i Italija. „Ali ovde imaš lepih zgrada, puno turista, raznih poslova…Možda ti bude zanimljivo neko vreme, mnogima bude. Zašto da ne?“ dodao je.

Ali, ja sam previše naučila o Italiji. Shvatila sam da bih menjala isto za isto i shvatila sam da je Gianluca u pravu. Bili smo jedan na jedan, razmišljala sam o tome – možda je on u pravu, možda sam ja. Sve je izgledalo kao da je ipak on. Prestala sam da razmišljam o tome i nisam aplicirala za vizu. Vizu je, u međuvremenu dobila moja sestra, ista ona čiju sliku sam zloupotrebila kad sam otvarala nalog. Rekla sam joj da postoji neko u Italiji, jedan dečko, koji bi rado pristao da je sačeka na stanici i pomogne joj da nađe stan, ili štagod joj drugo bude trebalo. Gianluci sam rekla da dolazim. Napisao mi je da se raduje da me vidi, da mu sve izgleda kao san. Rekao mi je to možda trenutak da mi prizna da misli da me je zavoleo. Nisam umela da odgovorim, kucala sam i brisala odgovor. Onda je napisao da ga plaši što ne odgovaram. Pisala sam mu da bih volela da ga upoznam, da mi je postao drag, da ne greši – da se poznajemo, i onda sam sve to brisala jer sam znala da se nas dvoje nećemo sresti. Bilo je teško i mučno, bilo mi je i ostalo žao zbog toga.

Kad sam ispratila sestru, zauvek sam ugasila svoj nalog. Znala sam da je gotovo sa tim. Gianluca je prevalio stotine kilometara da „me“ dočeka. Pomogao je mojoj sestri da iznajmi stan i onda su otišli na večeru gde mu je ona jednostavno rekla da je oduvek razgovarao sa drugom osobom, njenom sestrom koja je koristila njenu sliku. Kad smo se čule rekla mi je da je to neki glupi patuljasti Italijan koji je uporno mislio da ona savršeno govori italijanski i koji je ceo dan gnjavio sa nebuloznim pitanjima i neverovatnim glupostima. Rekla mi je da ju je izludeo jer je išao pored nje i ponavljao kako je u njegov život došla nada jer je ona stvarna.

Nisam mogla da razgovaram o tome. Znala sam šta sam napravila. Napravila sam haljinu, pažljivo i pedantno radila na njoj a onda se ispostavilo da mi se ne dopada, da mi ne stoji i da sam bila u zabludi. Napravila sam to da su neka srca napukla u Rimu i u Beogradu i na tome sam pažljivo i pedantno radila mesecima, misleći da će da izgleda sasvim drugačije.

Evo haljine koju nikada neću nositi, Gianlucina haljina, još jedan neuspeli vremeplov. Neću da govorim loše o dobrim stvarima. Stvarima kao što su ljubav, haljine ili kako kažu Italijani – makarone. Samo budale govore loše o dobrim stvarima.