Ponekad razmišljam o tome koliko smo mi određeni sudbinom ili je mi sami stvaramo. Gledano u prošlost, svačiji, pa i moj dosadašnji život izgleda mi kao određen sudbinom. Dublji pogled otkriva uzročno-posledično vezu između donešenih odluka i „sudbine“. Ako postoji to da se odluke donose srcem ili glavom, ja sam ih uvek donosila srcem. Sve svoje odluke. Kad su moje sestre odlazile na studije u Italiju, ja sam odlučila da ostanem u Beogradu sa svojim dotadašnjim dečkom, sada mužem. Kad je bilo krajnje iracionalno ostajati bez posla, dala sam otkaz. Kad su moje drugarice rađale drugo dete, upisala sam studije. Nisam upisala nešto što bi mi omogućilo posao, pa ni karijeru. Upisala sam sociologiju, iako sam dobro znala da je, tržišno, ta diploma bezvredna. Dok su moji prijatelji volontirali ili bili slabo plaćeni, zarad neke poslovne perspektive, ja sam odlučila da učim da šijem. Znala sam da su moda i tekstilna industrija visoko konkurentne oblasti koje se na nivou proizvodnje većini gotovo ne isplate. Nisam upisala dizajnersku školu.

Svi moji putevi su iscrtani odlukama mog srca. Više puta u životu ljudi oko mene su morali da se ne slože sa mnom, da ne razumeju logiku iza mojih odluka, i da biraju da li će me podržati ili ne. Više puta sam tim testom proveravala svoja prijateljstva. Nenamerno. Nikad nisam naučila da donosim odluke koje su mi isplative. Ne umem da proračunavam dobit i gubitke i da odlučujem prema onome što dobijam. Ne umem da kalkulišem sa životom. Jedan moj deda je iz Niša, tamo se kaže „Merak nema cenu“. Kako da odlučim koliko košta neki moj merak i da trgujem sa tim? Da li je to uopšte moguće? A šta ako odlučim da se odreknem meraka, jer mi se nešto više isplati – i posle ispadne da taj profit i nije bio neki? Šta ako izgubim i merak i profit? Mislim da je bolje ići na merak, pa ako se isplati – isplatiće se srećnijim životom. I ne mislim da su to odluke srca, već baš suprotno, sve je iz glave. Srce nema ništa sa tim, baš kako kaže Knausgor:

“Srcu je život jednostavan: kuca koliko može. Onda stane.”

Moja glava je takva. Glava lutalice kojoj je važno da sluša sebe, makar to značilo da će se sukobiti sa svima koje poznaje i sa celim svetom. Glava koja će olako da trguje sa tuđim razumevanjem i odobravanjem u zamenu sa slušanje same sebe. Da je ovo neki lifecoach blog, sad bih vam rekla da je to super stvar i da me je to dovelo daleko. Nije. Nije me dovelo nigde posebno. Dovelo me je baš tamo gde sam krenula, u dalje lutanje i istraživanje. Mi, lutalice, nismo posebno jednostavni ljudi, iako za sebe mislimo baš suprotno. Naša složenost koja drugima teško pada i još teže se prati, ogleda se u nepredvidivosti. Tako je jedna od malobrojnih sigurnih stvari sa lutalicama je to da neće pratiti pravila. Ja sam imala specifično detinjstvo i još specifičniju mladost. Nikad nisam ostavljala prvi utisak divlje i neukrotive osobe, ali se to uvek ispostavljalo najsnažnijim utiskom o meni. Neki su zbog toga pobegli od mene, neki su me zbog toga poštovali, neki prezirali…

Pitate se kakve sve ovo veze ima sa šivenjem? Šivenje, kao mnogi drugi zanati, ima bezbroj pravila. Kojom iglom šiti koji materijal, koji materijal koristiti za koji model, kako krojiti koji materijal, koji konac koristiti, koji bod, koliko materijala za koji model…Naučiti ta pravila, uvežbati ih i ponoviti toliko puta dok vam ne uđu u ruke i glavu, znači umeti šiti. Naučiti pravila šivenja znači napraviti nešto savršeno iskrojeno i sašiveno. Kršiti neka pravila u šivenju, osim što je svetogrđe, uopšte nije lako. Kršiti pravila u šivenju znači i pokušaj kršenja zakona fizike i matematike. Takvi pokušaji su uglavnom promašaji i propast. Kako onda mi koji se užasavamo pravila i svrbe nas ruke i bruji nam u glavi da ih prekršimo, da sašijemo nešto bez ikakvih pravila? Glupo je koliko je lako i to je objasnio (navodno) još Pikaso:

Tako sam i uradila, naučila ih. Nisam se smirila dok nisam sašila savršenu košulju, a kažu majstori da su košulje (i sakoi) najzahtevnije za šivenje. Sašila sam na desetine košulja i onda shvatila da mogu da se igram. Uzela sam čak 7 metara materijala i satima ga cepala i sekla u froncle. Od toga sam napravila suknju. U nju sam utkala sate ručno prišivenih detalja – ukrasnih ključeva, zihernadli, lanaca, dugmića…

Za jednu sam heklala končanu mandalu i pravila korset-detalje:

Jedna je u celom haosu imala savršeno sašiven rajsfešlus i pojas – jer u svakom ludilu postoji neka logika. Uradila sam ih nekoliko, sigurno će ih biti još, ali svaka govori isto – konačno mogu da se igram! Konačno i u šivenju mogu da lutam!

Pogledajte celu galeriju. Da li se vama isplatilo kršenje pravila i odlučivanje srcem?