Ne poznajem previše „običnih“ ljudi. U nekom sociološkom istraživanju reklo bi se da moj krug ljudi nije reprezentativan za populaciju. To su međusobno nespojivi ljudi, čak se neki i ne vole, ali su svi pojedinačno posebni. Nisu samo posebni meni, jer ih volim, već su posebni u svakom mogućem smislu. Njihovi životni putevi, ukusi, navike, način razmišljanja…sve u vezi sa njima je posebno. Jedna stvar nam je svima zajednička, pričamo u šifriranim pričama. Traži se savršena anegdota koja objašnjava temu o kojoj se priča. Naši razgovori posmatračima izgledaju kao takmičenje u pričanju priča, bez nekog posebnog smisla i sa nejasnim skretanjima. Jednom se nisam čula sa svojom kumom skoro mesec dana. Poslala sam joj poruku, pitala šta se dešava. Odgovorila mi je „dešava se jebeni rollercoaster!“ Ne plašim se visine, ni dubine, ali ne bih bez jasnog razloga (putovanja) sebi priuštila letenje i propadanje. Da li ste gledali ljude koji se onesvešćuju na tim ringišpilima? Ja bih bila jedna od njih, moja kuma je jedna od njih. Nije bilo potrebno da mi kaže ništa više. Sve mi je bilo jasno, onesvešćuje se od nekog sumanutog životnog ringišpila. Onda sam isto to, razgovore u šiframa, počela da prepoznajem i kod drugih ljudi koji se vole i dobro poznaju. Ne koristimo iste priče, ali svi ih pričamo. Kad počneš da razumeš nečiju šifrovanu priču, razumeo si deo sveta tog čoveka. Zainteresovao me je fenomen toliko da sam počela da ga tražim i prepoznajem svuda. U dovoljno jasnoj formi, našla sam ga u jednom italijanskom filmu.

Sjajan italijanski film – Manuale d’amore se sastoji iz tri priče, ko nije gledao – brzo da nadoknadi propušteno. Prva priča je priča o mladom advokatu koji zbog jednog zahtevnog slučaja odlazi u Toskanu. Tamo upoznaje i zaljubljuje se u lokalnu zavodnicu, ženu pilota, sa kojom prevari svoju verenicu. U međuvremenu se ispostavlja da je za tu ženu on samo avantura i on se, očajan, opija sa novim prijateljima na obližnjoj plaži. Ne može baš da im se poveri, ali mu je potreban razgovor i zato svoju priču priča u šiframa. Međutim za nas, gledaoce, nema šifre. Njegova priča nam je sasvim jasna. Kad se kući iznenada vratio muž, advokat se krije iza džinovskog dušeka u obliku krokodila. Svojim novim prijateljima se žali da je sada na raskrsnici – da može da se vrati kući, završi slučaj, ali će zauvek ostati bez krokodila. Jedan od njih mu na to kaže – kakav sad jebeni krokodil? Iako je ceo film odličan, prepun divnih boja, i poruka je sjajna (ljubav ne poznaje granice), ova scena mi je bila najinspirativnija. Kakav sad jebeni krokodil?! Zato sam prvo nacrtala tog krokodila. Smešan je i ima pokvaren zub.

Od Toskane me je, inače, delila samo odluka. Odlučila sam drugačije i ostala u Beogradu, a onda narednih pet godina slušala od sestri priče o Toskani i oglušila se o sve pozive da ih posetim u Firenci. Nisam otišla iz sasvim jednostavnog razloga – znala sam da se ne bih vratila. Prva priča u ovom filmu, dešava se u Toskani. Svaki kadar je kao razglednica, toliko je savršena fotografija u filmu. Odlučila sam da sebi napravim kaput u bojama Toskane sa šifriranom porukom. Kaput  koji će da govori – alo, ej, ja sam svemoguća, ja sam odolela Toskani!!

Našla sam sve te boje i bogatu organdin traku ukrašenu perlicama. Izvezla sam citat iz filma i iznad napravila svog krokodila.

Već nekoliko zima me greje moj toskanski kaput, a još uvek sa svojim prijateljima pričam o šiframa. Samo sada imamo i novu – zar ćeš dozvoliti sebi da ostaviš krokodila? Dobro razmisli. Nije baš kao da se krokodili pojavljuju svaki čas!