Sve što volim je u San Francisku. Ceo moj život je protkan tim mestom. Omiljeni pisci, ideje, filmovi, vrednosti…Moj šef me je jednom zvao iz nekog hotela. Obično ga nisam zapitkivala gde se nalazi, a nalazio se na raznim mestima na planeti. Dok smo razgovarali o poslu u pozadini se čuo huk. Nije zvučalo kao saobraćaj, na kraju sam ga pitala šta se to čuje. „A, to…Okean…“ i onda je okrenuo lap top prema prozoru. To je mogao da bude bilo koji okean, ali ja sam znala:  „Ti si u San Francisku…“ promrmljala sam. „Hoćeš nešto da ti donesem?“ „Uvek sam htela da vidim taj grad…“ „Da, poseban je San Francisko, centar sveta. Vredi da se obiđe i turistički. Treba da dođeš“ „U San Francisko? Ne…nema veze“. Tražila sam cipele i doneo je meni i koleginici po dva para cipela. Mogla sam da tražim bilo šta drugo. Mogla sam da budem i skromna i pristojna i ne tražim ništa. Htela sam cipele i čuvam ih danas. Moje cipele iz San Franciska. Nisam htela da objašnjavam zbog čega neću ići tamo i zašto ne radim na tome. Da je insistirao, morala bih da ispričam o svojoj avanturi obilaska Hrvaca. Svakako ne bi bilo dovoljno ako bih rekla da zbog Hrvaca ne želim da idem za San Francisko. Zapravo, bez priče to ne bih mogla ni da kažem. A ta dva mesta su, u mom svetu, povezana.

Mnogo pre San Franciska, zapravo oduvek, divila sam se Štuliću. Da, da, kao i mnogima ovde, i za mene je polubog. Uglavnom, uvek sam se pitala zašto je onaj siromah, zadovoljstva svega rad, najebao baš zbog devojke iz Hrvaca. Kakve su devojke iz Hrvaca? Gde je uopšte to, štagod da je, selo-mali grad-grad? Selo kraj Sinja, eto gde je. Dalmatinska zabit. Prelepa dalmatinska zabit, da ne bude zabune. Čvrsto sam odlučila da moram da vidim to selo. Nisam od ljudi koji čekaju prilike, stvaram ih. Radila sam na tome da vidim Hrvace. Ispalo je komplikovanije nego da mi sad dune da idem za San Francisko.

Sve je mirisalo na tek završen rat i bilo je važno kako se ko zove i odakle dolazi. To su stvari koje mi nisu padale na pamet. Ispostavilo se da nije tek tako jednostavno ući u Hrvatsku, a kamoli sa namerom turističke posete Hrvacu. Zaglavila sam se u Livnu i zaposlila u kafani. Moji prijatelji su digli ruke od mene „Jebalo te Hrvace, to što radiš je preludo“. Moj projekat Hrvace koštao me je mnogih prijateljstava. Nisu razumeli da čovek ne bira svoje strasti, bilo bi super da je tako. Nikad nisam žalila za ljudima koji ne žele da razumeju moje projekte. Ja sam se zaljubila u Livno. To je prekrasni hercegovački gradić na granici sa Hrvatskom. Nesrećan je i siromašan kao i svi drugi gradovi na Balkanu, i ljudi su slični svim drugim iz nesrećnih i siromašnih balkanskih gradića. Svi imaju svoje priče, živote, snove od kojih odustaju, borbu za malo mira i uređenosti…I isto kao i svuda, i u Livnu postoje ljudi koje baš briga za sve to i koji žive u svojoj glavi. Moji ljudi koje sam tek čekala da nađem. Zapitkivala sam gde je Hrvace i kako je tamo. „Kako je u Hrvacu?! Jesi ti neki ludi putopisac? Koga briga za Hrvace…“ A tek da sam pitala za devojke iz Hrvaca, tek me tad ne bi ništa opralo. Kad si na nekom mestu određeno vreme, sigurno se upoznaju slični ljudi. Nisam mogla ništa drugo osim da čekam da se pojave. I pojavili su se. Jedan profesionalni vojnik, mizantrop kome se smučio rat i njegov najbolji prijatelj, D.

Vojnik je bio prvi čovek koji je na moje pitanje odgovorio   „Što ne odeš i ne vidiš kako je?“. Rekla sam da to nije izvodivo, jer mi trebaju viza i pare. „Pa pređi ilegalno, nema šeset kilometara donde“ To sam mogla da pretpostavim, postoje kozje stazice, u najboljem slučaju improvizovane državne granice u svim pograničnim mestima i meštani ih uvek dobro poznaju. Ja sam bila dugo u Livnu, ali ilegalni putići kroz Dinaru do Hrvatske su mi ostali nepoznati. Naišla sam na ljude koji poznaju te puteve. „Cure žele u Hrvace i idemo ih vodit u Hrvace!“ rekao je vojnik, a ja sam pomislila kako je to stvarno sve što će mi ikad trebati od muškarca. „Sutra navečer ćemo krenit“ rekli smo zaverenički i popili po još jedno pivo. Bila je rana zima i po dogovoru smo predveče dan kasnije krenuli za Hrvace. Dva livanjska prijatelja, sestra i ja u automobilu iz 80ih, da ilegalno pređemo hrvatsku granicu i vidimo Hrvace.

Mi smo, naravno, bili srodne duše, pa nam je put prošao veselom čavrljanju. Nismo se dugo vozili, kad se ispred nas ukazala nesaglediva planina i šuma. Skrenuli smo sa glavnog puta, prošli kroz jedno polunaseljeno selo u podnožiju šume i onda makadamom pravo u šumu. Setila sam se svih svojih zbunjenih prijatelja, svakog neodobravanja i pomislila sam da možda postoje granice sreće. Možda postoji partija koju izgubiš u tom kockanju, a nema nazad. U tom trenutku je sestra iz torbe izvadila dve ogromne lizalice (lilihipa). Znala sam da razmišljamo isto, znala sam da i ona misli da smo ipak dva obična kretena i da je sad sve moguće u hercegovačkoj šumetini. „Oni su raja…“ rekla sam joj tiho i čvrsto smo se uhvatile za ruke.

Dok smo se još uspinjali, u sred ničega na neosvetljenom putu kroz šumu, naišli smo na rampu. Izgledalo je kao da u kućici pored nema nikoga. „Granica“ rekao je vojnik, zaustavili smo se ispred i on je izašao da podigne rampu. Iznenada je iz kućice istrčao graničar sa lampom. „Legnite vas dvije pozadi, da vas ne vidi“ rekao je D. Sedeo je mirno na suvozačevom mestu i mahnuo je graničaru. „Mislila sam da nema granice“ rekla sam ležeći na zadnjem sedištu. „A ja mislim da sam ti stavila lizalicu u kosu“ rekla je sestra. Lizalica u kosi?! Skočila sam „Jesi ti normalna?!“ i krenula da čupam lizalicu iz kose. „Legnite dolje. Uhapsiće nas svo četvero!“ uznemireno je rekao D. Ali bilo je kasno, graničar nas je primetio. Vojnik je molio da nas pusti. „Idem curama pokazat Hrvace“ rekao je mirno. „Kak’o Hrvace, jes’ ti lud jarane?“ iznervirano je rekao graničar. „Ja lud?! Znaš li ti tko sam ja?!“ iznervirao se vojnik, besno krenuo do auta i strgao značku sa retrovizora koju sam tek tad primetila. „Švercate sira, je li?“ čula sam graničara dok mu je vojnik pokazivao značku. „Je l stvarno ljudi švercuju sir“ pitala sam D. „Šuti sad, gospe ti“ odgovorio mi je i izašao iz auta. Umesto graničaru, brzo je prišao vojniku, spustio mu ruku u kojoj je držao značku i rekao graničaru da ne švercujemo sir.

Ispostavilo se da je jedino bilo važno da ne švercujemo sir. Nije nam tražio dokumenta, nikome od nas, samo je proverio gepek i pustio nas. „Kad je vidio šahovnicu, znao je da smo ljudi na mjestu“ rekao je vojnik samouvereno dok smo prolazili rampu. „Većeg idiota od tebe nisam sreo, matere mi moje. Sad mi dođe pješke se vratit nazad“ odgovorio mu je D. Sestra i ja smo se zbunjeno pogledale. Vojnik je zaustavio auto, samo što smo prešli rampu, još uvek smo mogle da je vidimo. „Aj ti ća, a ja ću s’ curama u Hrvace!“ Sestra i ja smo stale u odbranu D. iako nismo znale o čemu se radi. „Ako ti nisam stoputa rek’o da skineš ovu sisatu sa značke, nisan nijednom! Kontaš da si mu sise pokazivao mjesto šahovnice?!“ Nismo prešli granicu kao dokazani domoljubi. Graničar nije ni video značku. Vojnik je mahao slikom Playbojeve zečice. Stvar između njih dvojice se razjasnila a onda je vojnik rekao „Ja sam mislio da nas zajebava zbog ove lizalice u koju sam sjeo“. Nisam mogla više da izdržim i prasnula sam u smeh. Hrvace mi više nije bilo važno.

„Djevojke iz Hrvaca“ rekao je D. „Štulić je pjevao o njima, ne mere bit bez drame“ rekao je D. „Sinj da vidite. Kad sam bio dijete, ja sam pit’o je li to leteći tanjur. Matere mi, tako mi izgled’o, svjetla u sred ničeg.“

Tako sam postala djevojka iz Hrvaca. Uvek sam razmišljala kako bih je obukla. Napravila sam joj ceo outfit. Kaput boje vrele višnje i cvetnu suknju. San Francisko nek’ ostane san. Ipak mislim da postoji šansa da se kockanje sa srećom završi gubitkom. Jedno od dva svoja mesta sam videla. Više je od obilaska, partija je bila dobra i jedno mesto mi je dalo dio sebe. Ali kocka je kocka i jedan dobitak ne znači da će sreća uvek biti na mojoj strani.