Odrasla sam sa do kraja doslednim anarhistima. Provela sam detinjstvo i mladost ne sumnjajući u to da je smisao života svakog od nas dostizanje samoodrživosti. U mene je posađen nezamislivo dubok prezir prema svim postojećim oblicima organizovanja ljudi koji se međusobno ne poznaju. Prezir prema svim institucijama, konvencijama, formama bilo čega, pravilima ponašanja, rodnim i starosnim stereotipima…Nakon gimnazije preda mnom je bio ceo svet i čitav život. Ako je mladost neko opravdanje, onda sam i zbog tih godina odlučila da neću više da učestvujem u stvarima koje prezirem, a takva stvar je, pre svih, bio obrazovni sistem. Nagledala sam se dece važnih roditelja sa dobrim ocenama i sjajnom perspektivom. Nagledala sam se svakakve diskriminacije siromašne, smrdljive i prljave „ničije dece“ (među koju sam spadala). Nisam želela u to da uložim više ni minut svog vremena. Ta ogorčenost je opstala i vremenom je samo postajala bolje artikulisana. Ipak, jedan usputni razgovor je bitno proširio perspektivu.

Usled nedostatka diplome, morala sam da se snalazim i dokazujem svuda gde sam se našla. Sva moja pamet i obaveštenost bili su zanemarivani u susretu sa nečijim papirom. Skoro čitavu deceniju sam to gledala i gutala bes. Diskriminacija neuglednih se tako nastavljala – neugledni nisu „nastavljali dalje“, već su ostajali neugledni prljavci koji moraju da rade više od svih drugih uglednih i, ovaj put, obrazovanih. Mogla sam do sutra ujutru da znam da ti sa diplomama, od trenutka od kad su diplomirali nisu otvorili knjigu, ne interesuje ih ništa i obične su neznalice – na kraju dana oni su imali diplome, ja ne. Moje znanje je bilo divlje, nesistematizovano, u svemu sam bila samouka i kad bi se pojavili problemi, bila sam poslednja osoba u čije sposobnosti i znanje bi se imalo poverenja. U sudaru sa spoljnim svetom, posle 10 godina, to je počelo da me boli. Zašto i ja nemam diplomu…nečega? Zar sam zaista toliki divljak da nisam u stanju da istrpim još par godina u obrazovnom sistemu? Zar je to za mene nesavladivo? Zaključila sam da jeste nesavladivo, zaključila sam da ne bih mogla u tome ponovo da izdržim ni dan. Taj zaključak nije bio najgori. Zaključila sam i da mi je prošao voz, da je jednostavno kasno da se zamajavam sa diplomama. Navikla sam se da na pitanja o svom obrazovanju odgovaram da sam završila samo gimnaziju i navikla sam da se nosim sa iznenađenim pogledima. Vremenom sam se izborila za svoje pravo da se to ne komentariše.  Onda se pojavio čovek koga nisam stigla da obavestim o svom posebnom pravu na svoju istinu.

On je stranac i takav je čovek, bez ikakve zadrške prema bilo kome. Zapravo, komunicirao je svakodnevno sa mnogo ljudi i mislim da je to rezultiralo time da je prestao da se opterećuje emocijama koje izaziva njegova direktnost. Nije ostavljao vremena za mnogo diplomatije. Mi smo se prepoznali u sekundi u kojoj smo se videli. Oboje smo neposredni, ali drugo, važnije, oboje smo veliki svojeglavci. U muškom svetu i u razvijenom društvu, njegova svojeglavost ga je dovela daleko. Imao je ozbiljnu karijeru, bio je veoma obrazovan, više nego dobro informisan ali i ono čemu sam se najviše divila – izuzetno posvećen. Oboje smo bili svesni sličnosti među nama, ali i razlika u ishodima. On mene nije prezirao zbog tih razlika, prezirala sam ja samu sebe. Bilo mi je potrebno tri godine i jedno u svemu posebno veče da mu to kažem.

Dogodilo se tako da smo čekali nešto satima. Nije bilo distance među nama, bilo smo saradnici i poštovali smo se. Ako je neko sa nekim trebalo da čeka nešto, a da to ne bude neprijatno, to smo bili nas dvoje. Delili smo nervozu oko čekanja bez mnogo reči. On je na mene preneo svoju strogu vojničku disciplinu i pratila sam ga u tome, bez drame, bez nervoze. Onda mi je rekao da se stvarno čudi što nisam doktor nauka. Nasmejala sam se, ali kao u paranju nekog pletiva to njegovo pitanje je pokrenulo parajuću nit i znala sam da sam se emotivno rasparala. Pokušala sam da se kontrolišem, jer nisam htela da se pokaže moja velika slabost u inače napetom trenutku. Samokontrola je bila potpuno bezuspešna. Bila sam preslaba za njega i predobro upoznata sa njegovim teškim životnim putem da bih imala obraza za bilo kakva opravdanja. Rekla sam da me nikad ništa nije interesovalo. Rekao je da mi ne veruje, da je to glupost, osim što nije moguće. Bilo je bolno poražavajuće to moje očekivanje da će neko kao što je on prihvatiti igru koju sam počela. Razgovori sa njim su inače bili kratki razgovori sa malo prostora za manevar i gotovo bez ikakvih mogućnosti skretanja. Znala sam to odavno i plašili su me čak minuti razgovora sa njim koji se ne tiču posla. Sati koje smo imali pred sobom bili su, dakle, užasavajući košmar, nakon što smo ispričali sve što smo imali o poslu.

Često se vraćam na taj momenat. Mogla sam da kažem da ne želim da razgovaram o tome, znam da bi to poštovao. To je i meni bio „znak“ za zaustavljanje, znači i njemu bi. Nisam rekla „safe word“, ništa slično. Odlučila sam se za istinu i rekla da prezirem obrazovni sistem, da se gadim svega toga. Rekao mi je da razume to, da je i on oduvek prezirao. Zaključila sam da smo oboje buntovnici, nasmejao se i rekao da jesmo, ali da on ima diplomu prestižnog svetskog fakulteta. „Oni su Ivy liga“ – dodao je. Znala sam da ne pominje to kao hvalisanje. Pokušala sam da relativizujem argumente. Koga je zaista briga za te gluposti? Ako umeš nešto da radiš i dobar si u tome, koja je svrha pečata? To je prevaziđeno i to je samo eho prevaziđenih vrednosti. Uostalom, ima toliko netalentovanih glupaka sa diplomama, čak i karijerama, koji tumaraju okolo, sve to je obično gubljenje vremena. Na moje iznenađenje, potpuno se složio sa svime što sam rekla. Ne samo što se složio, već je i dopunio svaku moju tvrdnju! „Oh, ma naravno! Ljudima karijere nameste roditelji, politika ili prosto imaju sreće. Postoje razne priče.“ rekao je spremno „ Ali ne radi se o tome, nije reč o tome.“

Ne volim da se pravdam a zauvek ću pamtiti taj razgovor kao neki napad i čekanje mog pravdanja. Nisam htela da dođe do mog pravdanja. Pitala sam o čemu je onda reč. Koji je smisao u gubljenju vremena sa nekom institucijom, hijerarhijom, pravilima, rokovima i svim tim glupostima. Zašto bi u ovom veku iko sa 2 grama mozga gubio vreme sa svim tim, jer upravo o gubljenju vremena je reč. Ne lažimo se, postoje neobrazovani ljudi sa diplomama. Ni ovaj put nije mi oponirao. Naravno da sam u pravu i sve što govorim je tačno. Rekao je da se radi samo o tome da li je neko u stanju da to izdrži. Naravno da smo svi buntovnici. Naglasio je da smo mi možda stariji, ali da su ljudi koji dolaze svi isti kao mi. Nisu oni buntovnici jer su mladi, vreme je buntovno i vreme je za promene. „Mi smo više kao oni, nego kao starije generacije“ dodao je značajno „Mi smo prototipi toga što su oni.“ Iskoristila sam priču o godinama kao poslednji argument – starost. Ja imam 29, čak i da si u pravu, sad da krenem sa studijama bilo čega, dok završim, imaću 35.

Još uvek smo bili zarobljeni u čekanju, ali i u tom razgovoru. Videla sam da smo se predugo za oboje zadržali na istoj temi. Ćutke smo se gledali. Rekla sam da sam se osećam starom za tako nešto, za studije. To je bila moja poslednja linija odbrane. Očekivala sam da će mi reći da nisam stara, da nikad nije kasno ili da je sve relativno. To su bili kontraargumenti na koje sam navikla i sa kojima sam umela da izađem na kraj. Nije rekao ništa od toga. Umesto toga je promrmljao:

 „Maybe you’re not so smart, after all“

Bila sam na granici uvređenosti i s mukom sam zaustavljala suze i pokušavala da ne pravim dramu. Ponovila sam da ću imati 35 ako krenem da studiram bilo šta od sutra. „Naravno da ćeš imati 35 godina u jednom trenutku, već si to rekla“ prekinuo me je nestrpljivo i dodao „Imaćeš 35 godina za šest godina, to je matematika. Imaćeš 35 godina svejedno. Ne možemo da zaustavimo vreme, možemo samo da uradimo nešto dok ono prolazi.“

Nisam imala odgovor. Tema je iscrpljena, svi moji argumenti oboreni. Bila sam poražena na način na koji nisam dugo. Vratila sam se za Beograd i upisala studije sociologije.  Nikada nisam zaboravila naše veče i razgovor. Svakog dana tokom studija sebi sam ponavljala da je to test mog buntovništva. Nisam imala mogućnosti da završim neki od Ivy league koledža i steknem PhD, poput njega. Verujem da sam uradila šta sam mogla u datim okolnostima. Nisam kupila svoju diplomu i dala sam sve od sebe na svakom ispitu. U poslednjih 5 godina, tokom osnovnih i master studija, potvrdila sam sve njegove tvrdnje. Radi se upravo samo o tome koliko smo u stanju da sarađujemo, ne o znanju, ne o talentu, već samo o tome. Žao mi je što mi takvu perspektivu nisu otvorili roditelji, sigurno bih se više zalagala i ranije, ali je ispalo kako je ispalo i dokazala sam sebi da mogu. Bolje od toga je da me to sve, ipak, nije previše promenilo. Suštinski nije, verujem da sam suštinski, baš kao i on, ostala buntovnica. Moj fakultet je neugledan i skroman u poređenju sa njegovim, ali nekako znam da me ni Yale ne bi uzdrmao, kao što nije njega.

Razmišljala sam o tome da li mogu da napravim buntovništvo? Novo buntovništvo ovog vremena, novih generacija čija je moja generacija prototip, najava?

Naravno, to je morao da bude sajberpunk stil, a kako sam do sad već usavršila kapute, sašila sam sebi jedan takav kaputić. On je i punk i bajkerski i postapokaliptični kaput u isto vreme. Istovremeno je veoma topao, sasvim dovoljno topao za kraj decembra u Rusiji, jer, za slučaj da neko toga nije svestan, nove generacije ne poznaju granice koje su im ostavljene i to je, dragi ljudi, dobra stvar!