Ne znam da li verujem u to da postoji sudbina. Da verujem, sigurno bih bila upornija u tome da saznam makar svoju. Mislim da sam to pokušala samo jednom, na neki način, zureći u svoju natalnu kartu i tumačenje. Možda je baš to bio trenutak u kom sam posumnjala u ceo koncept. Ne, nije ništa posebno loše stajalo u toj natalnoj karti, samo mi nije izgledalo kao da se radi o meni. Jedan hobi astrolog, Facebook prijatelj, pisao mi je da mi dobro ide biznis (pare), ali da nemam sreće sa muškarcima. „Mislio sam da si Riba“ dodao je iznenađen zbog mog horoskopskog znaka. „Nisam riba ni u horoskopu“ palo mi je na pamet. I rekla bih da je obratno – ili makar ne bih rekla da nemam sreće u ljubavi. Jedan drugi mi je takođe rekao da sam „pragmatični umetnik“ i da su mi dobro raspoređene planete koječega (uglavnom uspeha, para…) Uglavnom, kad čujem da se neko bavi astrologijom to postane tema za razgovor, uprkos činjenici da malo znam o tome a moglo bi da se kaže i da ne verujem. Morali bi da pogledaju druge aspekte, druge planete, onda bi mi sve objasnili. Vidite, sa astrologijom stvari ne stoje tako jednostavno. Nije to kao izračunaš svoju natalnu kartu, pročitaš generisano tumačenje i saznaš svoju sudbinu. A nije ni tako kao da platiš tumačenje i saznaš. Čak ni hobi astrolozi ne veruju u sudbinu. Govore o mogućnostima. Ipak je, na kraju, sve do nas, do čoveka i vremena u kom se zatekne. Da li ćemo iskoristiti date mogućnosti, ili izbeći nekim iskušenjima, zavisi od nas.

Videla sam usput u nekoj emisiji kako je Clark Gable, čuveni holivudski zavodnik, navodno tražio da mu epitaf bude „Imao je sreće i znao je to“. Ako je sve do sreće, a tek ponešto u zvezdama, čemu onda trud? Čekajmo tu sreću, ako se pojavi. Ako se ne pojavi, šta da se radi, eh – zvezde ?

A onda, dragi moji – kad pogledamo unazad, i mi, skeptični, moramo da priznamo da je možda u svemu ipak bilo neke sudbine. Okolnosti u kojima sam se našla, pojedine moje datosti i situacije iz kojih sam pokušavala da se izvučem – trebalo je da budu moja sudbina. Trebalo je da me formiraju drugačije. To je trebalo da bude slatka mala predvidiva pesmica i to nikada nije bilo ni blizu toga da postane stvarno. Više puta u životu sam bila na ivici svega i svačega i svaki put sam znala da „izazivam sudbinu“ i tako pravim svoju. Neka to bude stvar karaktera, neka bude stvar horoskopa, sudbine, bilo čega – ne moramo da se saglasimo oko uzroka, oko nekih činjenica, ipak moramo.

Znam za priču jednog Dalmatinca. On je iz neke velike porodice, bilo ih je, valjda, osmoro dece, sirotinja. Jedva da je bio punoletan kad mu je otac dao parče lubenice i rekao „aj ti ća“. I ovaj je otišao. Smucao se kojekuda i na kraju završio u Parizu. Tamo je spavao po grobljima, jeo hranu za pse, radio svakakve poslove, učio razne stvari. Često sam razmišljala o njemu, o tome kako je sve moglo da bude. Mogao je da odustane i pokuša da se vrati svojima. Mogao je da se uhvati loših ljudi i da napravi sebi probleme, završi u zatvoru, bude kriminalac. Umesto toga, on se skućio, napravio porodicu, kasnije i sebi i ženi kuću u Dalmaciji…Umesto toga on se posle surovog „početka“ borio za sebe, razum, ispravnost. Umesto toga on je uradio sve drugačije od onoga kako je izgledalo da će biti. Sve drugačije od onoga što je trebalo da mu bude sudbina i to bez mnogo dilema oko toga da li greši i gde će ga to odvesti.

Uvek sam se pitala zašto i kako nije postao nemoralna gnjida, već jedna časna i pouzdana osoba. Imao je izgovor (i to kakav!) da sve u svom životu uništi i nikad ga nije iskoristio. Nespojiv je sa svojim ružnim životnim početkom, iako oni koji znaju njegovu priču – razumeju povremenu ćutljivost i posebnu vrstu smirenosti koju nosi sa sobom. Drugačije je stajalo u zvezdama, drugačije je htela i sudbina, ali se ovaj sa parčetom lubenice izborio za sebe. Neka bude da je Mesec u Ribama, neka bude da je duh vremena takav (a kad je pa bio naklonjen malim ljudima?) ali za mene to znači da i ako postoji sudbina, uz nešto truda čovek može da je promeni.

Zato sam nam napravila jedan sasvim ozbiljan outfit, jer mi smo ozbiljni mali ljudi, mi lubeničari. Isheklala sam minijaturni broš u obliku lubenice, čisto da ne bismo morali svima da objašnjavamo zbog čega umemo da vas umirimo i kako to, zaboga, znamo da je moglo da bude i gore.