Svakodnevno razgovaram sa raznim ljudima. Vi koji mi komentarišete priče, pišete u vezi sa kaputićem ili komentarišete statuse na mom profilu; Sa ljudima koje dugo poznajem, sa prijateljima, poznanicima, sa onima sa kojima sarađujem…Nisam upoznala nikoga ko ne voli i ne želi slobodu, ali mnogi nisu dovoljno hrabri za nju. Lakše je maštati o slobodi, nego se boriti za nju ili živeti slobodno. Koliko je krhka sloboda i koliko je lako gubimo a teško osvojimo, shvatimo onda kad je nestane i obično bude prekasno.

Istoriju čovečanstva možemo da gledamo i kao neumornu borbu za slobodu, kao stalno osvajanje raznih malih i velikih sloboda. Koraci napred-nazad nikad nisu bili cupkanje u mestu. Sloboda se ne osvaja čekanjem, a borba za nju može da ima bilo kakav oblik, ne mora uvek da bude krvava revolucija. Ipak, uvek mora da bude vanserijska hrabrost, jer ne postoji takva borba koja ne zahteva hrabrost. Istorija je, takođe, prepuna priča o zarobljavanju i oduzimanju slobode. Na kojoj strani istorije ćemo da se nađemo, zavisi od toga koliko smo hrabri. Da li ćemo biti robovi raznih stvari i ljudi, režima, svog vremena i okruženja, ili ćemo naći način da se hrabro borimo za slobodu?

Ljudi često ponavljaju frazu da se najlakše manipuliše neobrazovanima. Najlakše se manipuliše siromašnima i obespravljenima, ali lako se manipuliše i željama. Nedavno sam videla jedan od onih postera koji se vrte po mrežama, pisalo je – na vašoj sahrani niko neće govoriti o tome kako ste imali lep kauč i dobre cipele. Žrtvovati slobodu i prava za neko dobro, duh je vremena u kom živimo. Takvom žrtvom, robijamo našem vremenu. Niko od nas nije ostrvo za sebe, kolikogod da je neprijatna takva ideja – mi ipak živimo zajedno. Svako je istovremeno i jedinstven i deo grupe. Ono što jedan od nas uradi, ili radi, neretko se preliva na sve nas. Kad većina odluči da se odrekne slobode zbog kauča, svi ostajemo bez slobode. Isto je i kad smo žrtve sopstvenog straha. Tek kad robijaška stvarnost postane brutalno plastična, pa nevini počnu da završavaju iza rešetaka, shvatimo da smo pogrešili ali najčešće ne umemo da se oslobodimo.

Nedavno sam otkrila ceo jedan svet borbe za prava i slobodu. Njega nisu stvorili do zuba naoružani heroji, neustrašivi borci i idealisti, već obične žene, domaćice. Kad je Pinoče uspostavio svoj režim i kad je od njega stradalo ili nestalo na desetine hiljada ljudi, žene, uobičajeno manje moćne u tim igrama, uradile su jednu veličanstvenu stvar – šile su!

U memljivim crkvenim podrumima, po zatvorskim radionicama i raznim dnevnim sobama, Čileanke su počele da šiju slike. Šile su ih rukama, od komadića sopstvene garderobe ili garderoba onih koji su nestali, i na njima vezle poruke. Pitale su gde su i da li su živi njihovi muževi, sinovi, očevi, braća…Šile su slike ljudi koji rade, koji se bune, koji robijaju. Tako su nastale arpiljere.

Arpiljere su ubrzo postale proizvod koji se izvozi. Tako su mnoge aktivistkinje, protivnice Pinočeovog režima, uspevale da obezbede egzistenciju i finansijsku samostalnost. Kada je njihov izvoz i prodaja postao zabranjen, uspešno su švercovane preko granica Čilea i nalazile su svoj put širom sveta. Osim toga, postale su politički izraz rukotvoraca (craftivism), počele su da ih prave žene i u drugim zemljama. Arpiljere sigurno nisu srušile Pinočea, ali će ostati zapamćene kao akt otpora i borba za slobodu, golim rukama i veštinom. Mada bi mi dobro došao novi kauč, kauč nije strana istorije na kojoj želim da budem.

Inspirisana svim ovim, a zamišljena nad društvom u kom živim, napravila sam svoju prvu arpiljeru! Razmišljala sam šta bi moglo da bude na toj prvoj. Imala sam nekoliko ideja, ali odlučila sam da krenem od početka. Pripadam jednom od balkanskih društava, pa delim istoriju drugačijeg ropstva od onog čileanskog (mada se ni od toga baš nismo spasili). Oduvek sam se divila Karađorđu. Uživala sam u tome da saznam legende o njemu, o tome kako je bio div, kako je bio neubotiv, neustrašiv…Kako je pobegao sa svojom ženom, jer nije hteo da mu je otme neki Turčin. Trebalo je biti stvarno neustrašiv, skoro lud čovek, pa da se u to vreme neko tako ponaša. Trebalo je da ga je stvarno baš briga šta će ko reći na njegovoj sahrani, trebalo je da se i ne veruje u sahrane. Znate, sloboda ili smrt.

Pišem i mislim na Srbiju, jer ne smatram da imam prava da se mešam u probleme drugih država, ali dobro znam da ih delimo. Posebno mi, obični ljudi. Ponovo smo u nekom stanju okupacije, i mada ne verujem u to da postoji dobra država, ova naša je posebno loša. Oduzimanje šansi, nemilosrdno uništavanje života i sudbina, otimanje perspektive, sve to nije ni za raspravu o dobroj državi. Mi smo, na kraju, ta, ili te, države. Vlastodršci žive od nas, i što nas više ugnjetavaju, žive sve bolje. Kako ne prizivati duh Karađorđa?