Na jednom forumu se bila povela rasprava oko započinjanja razgovora sa nepoznatim ljudima. Bila mi je jako čudna ta tema. Meni su ljudi najčešće nepoznati. Mislila sam da je jedino što umem u životu baš da započnem razgovor. Javio se neki lik i rekao da je njegovo pitanje za započinjanje razgovora:“Koja je tvoja priča o mikrotalasnoj?“ Njegov komentar imao je upadljivo najviše odgovora. Svako je imao svoju priču o mikrotalasnoj, čak i ja. Jednom sam pokušala da ugrejem krem u plastičnoj čaši. Moj predlog za započinjanje razgovora je prošao potpuno nezapaženo. „Koja je tvoja priča?“ to sam predložila. Jedini odgovor koji sam dobila bilo je isto to pitanje. Lagala sam u tom komentaru. Mislim da nikada u životu nikoga to nisam pitala. Ne znam kako započinjem razgovore sa nepoznatim ljudima. Valjda zavisi od situacije u kojoj smo. Možda ni sama nemam odgovor na to svoje pitanje. Koja je moja priča? Imam ih puno, ali nekoliko njih su mi stvarno važne. Mogla bih da kažem da su te „važne“ priče moje priče. Te priče su mi važne jer su me zauvek promenile, jer su to iskustva posle kojih sam postajala drugačija osoba. Nisu bezbolne i jednostavne, ali su važne. Ispričaću jednu od njih. Izostaviću mnoge detalje, ali će opet biti dugačka. Nastavila je da odzvanja godinama. Izrodila je jedno važno pitanje koje me je mučilo godinama. Saznaćete i to pitanje. Možda može da bude pitanje za započinjanje interesantnog razgovora.

Dakle, ja sam odrastala duboko verujući da je stvarno sve moguće. Moja mama je to zdušno podržavala. Pored knjiga, moje detinjstvo je obeležila muzika. Bila sam, i ostala, dobro upućena u istoriju roka. Devedesetih i tako nije imalo šta mnogo pametnije da se radi. Bila sam fascinirana domaćom scenom 80ih. Pisala sam tekstove u sveske, pesmarice i maštala o koncertima. Obožavala sam U2. Kad sam saznala za njihov nastup u Sarajevu, mrzela sam ceo svet što ne mogu da idem. Mama je rekla „Videćemo“ i tako sam naučila da to znači „Ništa od toga“, čak i kod mojih veoma liberalnih roditelja. Tada smo živeli na selu i pored mene se razvijao paralelni svet na koji nisam obraćala previše pažnje, nije mi bio interesantan taj zvuk. Ja sam bila najzahtevnije dete svojih roditelja. Zahtevala sam, recimo, da mi se redovno kupuju muzički časopisi. Obožavala sam Rock Express i prečitavala ga do besvesti do idućeg broja. Učila sam odatle. Tako sam primetila rubriku o demo bendovima. Bila je to mala rubrika na kraju časopisa gde su predstavljani demo bendovi iz Srbije. Jedna fotografija, kratak opis repertoara i kontakt. KONTAKT! Onda mi je palo na pamet – jebote, organizovaću rock koncert u selu pred svoj 18. rođendan!

Smislila sam da stvarno nikome ništa ne kažem. Ni reč. Napravila sam užu selekciju bendova koji bi došli u obzir. Bili su to bendovi čiji je repertoar odgovarao mom ukusu. Bili su to klinački demo bendovi, bez svojih pesama. Nisam u toku, ali verovatno niko od njih nije postao poznat ili tako nešto. Uglavnom, nakon prvog poziva, neki uobraženi klinac me je naduvao. Rekla sam da zovem jer bih htela da organizujem njihov koncert. Pitao me je da li je to neka zajebancija i prekinuo vezu. Shvatila sam da je moj pristup pogrešan. Tako sam jednog dana, umesto u gimnaziju, otišla do obližnjeg grada u jednu od popularnih diskoteka. Bila je to grozomorna kič nakazna diskoteka, sa veštačkim palmama, ogledalima i mesinganim nameštajem. Moj plan je bio da mi ta diskoteka bude mamac. Shvatila sam da niko neće tek tako pristati da nastupa bilo gde. Tražila sam da razgovaram sa gazdom i pojavila se neka dizelaška spodoba. Rekla sam da imam bend koji je disko atrakcija i da sam došla da razgovaram o eventualnom nastupu. Rekao je da neće ništa da plati. Rekla sam da je to u redu, da nam prostor odgovara i da bih došla sa bendom da se upoznamo. Složio se sa tim. Onda sam otrčala kući i pozvala novi bend. Prva dva koje sam nazvala rekli su da ne nastupaju po selendarama i vukojebinama. Napravila sam novi izbor bendova, isključivo iz unutrašnjosti Srbije. Prvi koji sam nazvala bili su udaljeni skoro 300km. Kontakt je bio bubnjar. Namestila sam svoj najozbiljniji metalni glas i rekla da zovem iz tog grada i te diskoteke i da bismo da organizujemo koncert.  Rekao je da mu je sve to zanimljivo, ali da su oni daleko i da bi morao da im se organizuje smeštaj. Spremno sam odgovorila da se to podrazumeva, putni troškovi i smeštaj. Rekao je da bi morao da razgovara sa ostatkom benda. Tražio je moj broj, koji nisam smela da dam, pa sam rekla da ću ga nazvati sutra u 16h. Nisam izdržala i sve sam ispričala sestrama. Bile su šokirane. Bila je to strašna stvar, da lažemo roditelje i radimo im „iza leđa“. Satima smo analizirale šta će biti ako bend pristane. Kad sam dan kasnije nazvala bubnjara, rekao je da su se dogovorili i da pristaju. Nose svoje ozvučenje i sve instrumente. Nastupaće za troškove puta i smeštaj. Slušaću koncert!

Onda sam otišla do seoskog kafića i pitala tog gazdu da li bi pristao da organizujem svirku. Rekao je da se u selu ne sluša ta muzika. Rekla sam mu da njegov rizik ne postoji, simbolična cena ulaznica će pokriti troškove puta, ja obezbeđujem smeštaj, on može samo da profitira od prodaje pića. Nećkao se, ali je na kraju pristao. Mislim da sam tad najviše puta u životu ponovila „tvoj rizik je minimalan, samo si na dobitku“.  Kad su svi pristali i učestvovali u toj mojoj „igri“, dok su moje sestre bile uzbuđene, shvatila sam da imamo ogroman problem – smeštaj i roditelje. Morala sam mamu da privolim na svoju stranu. I jesam. Želim rock koncert. Nisam pobegla od kuće na svirku, organizovaću sebi svirku. Zar nije inače sve što zamislimo moguće?

Moj plan je bio sledeći – kad bend dođe do grada, odvešću ih u diskoteku ali ću im reći da prvo moraju da imaju koncert u obližnjem selu, jer ipak ne znamo kakvi su uživo. Dogovorila sam se sa bubnjarem za prvu subotu pred nama. Gazdi diskoteke sam rekla da ću u subotu tokom dana svratiti sa bendom da vidimo prostor. Gazdi seoskog kafića sam rekla da najavi svima u selu rok koncert u subotu. Mami sam rekla da iskomunicira sa tatom oko toga da rok bend spava kod nas za vikend (ili ću ilegalno prelaziti granice i ići na koncerte koji me interesuju). Računala sam na sve, osim na sebe.

Kad sam te subote sa sestrom otišla do grada da dočekamo bend, kad sam videla tablice i njih u autu, slomila sam se. „Ne mogu. Ja ovo ne mogu. Ne mogu da lažem ovoliko“ rekla sam svojoj 3 godine mlađoj sestri. Stajale smo na vrhu ulice i gledali ih kako zbunjeno zveraju okolo, čekajući na dogovorenom mestu. „Ti si luda! Ne možeš da doguraš dovde i sad odjednom da odustaneš! Idi tamo i završi ovo!“ rekla mi je sestra. Ponavljala sam kako ne mogu i da je najbolje da pobegnemo. Moja sestra je oduvek bila neuporedivo hrabrija od mene. „Jesi luda? Svi će nam se smejati. Ponovo!“ govorila je kroz stisnute zube „Trebalo je ranije o svemu da razmišljaš! Ne sad, kad si dovukla ljude dovde!“. Videla je da neću popustiti, iznervirala se, okrenula i samouvereno uputila prema parkiranom automobilu. Krenula sam za njom, namerno zaostajući. Napravila sam neviđeno sranje. Ti momci su bili stvarni. Slagala sam neke kul tipove da imaju svirku u gradu, dok ih zapravo mamim u seosku kafanu samo iz razloga da slušam nastup. Definitivno sam luda. Onda je moja sestra stigla do njih i jednostavno se predstavila kao ja. Stajala sam iza nje. Okrenula se prema meni, besno me pogledala tako da oni ne vide i rekla „Ovo je moja mlađa sestra“. Sve bolje od boljeg. Sad još treba da glumim da imam 15 godina. Rukovala sam se sa njima ponavljajući njeno ime. Ona je do kraja pratila moj plan i na kraju smo taj zbunjeni rok bend dovele u selo. Bila sam očajna, postala sam nevidljiva mlađa sestra uspešne organizatorke koncerta.

Našu zamenu identiteta mnogi koji su nas poznavali su prihvatili neočekivano dobro. Gazda kafane se jednostavno obraćao mojoj sestri mojim imenom, iako je dobro znao kako se koja od nas zove. Verovatno je to pripisao našem inače krajnje neobičnom ponašanju. Inače smo u to vreme, i pre svirke, pred moj 18. rođendan, nas dve planirale da trajno zamenimo identitete. Pre nego što je trebalo da izvadim ličnu kartu, palo nam je na pamet da to i formalno uradimo. Da ona izvadi ličnu kartu umesto mene, a mama sve to potvrdi. Tako bi ona već bila skoro završila gimnaziju, a ja dobila neke godine. Godine su i tako samo glupi brojevi, nije kao da vreme stvarno teče tako. Plan je bio savršen, osim što mama nije htela da sarađuje u tome. Nije da je nismo molile.

Svirka je bila savršena. Bili su to pravi entuzijasti, usvirani i sa dobrom playlistom. Bila sam očajna što moram da imam 15 godina i da se predstavljam sestrinim imenom. Ona je, naprotiv, uživala. Bila je u centru pažnje i celu situaciju je držala pod kontrolom. Nisam bila ljuta na nju, već na sebe i to beskrajno. Zašto je ovako ispalo? Zar sam tolika kukavica? „Zar je OK da tvoja sestra sa 15 godina ide uveče u seoski kafić?“ pitao je bubnjar. „Mi ćemo je čuvati he-he“ rekla je moja sestra. Ah, nosila je moje godine bolje od mene! Ja se toga ne bih setila da kažem. Upropastila sam sebi avanturu. Niko iz benda me nije primećivao. Čudili su se našoj kući, životnom stilu, porodici. Ja sam mogla samo da stojim sa strane i imam 15 godina.

Pošto sam iznenada imala manje godina, činilo mi se nepriličnim da komentarišem bend i svirku. Nisu mi ni bili važni, a i niko od njih me nije primećivao (hellooo imam 15 godina!). Bilo me je baš briga za sve. Razmišljala sam kako je trebalo prosto da pobegnem na neki koncert koji me zanima. Iz kukavičluka sam sebi upropastila žurku. Umesto da uživam u koncertu, upoznam bend, ja sam bila nevidljiva.

Nisam bila jedina nevidljiva. Gitarista-pevač, klavijaturista i bubnjar bili su glavni na bini, glavni na koncertu. Svi su jurili da se upoznaju sa njima. „Ah, bili ste sjajni!“ „Prašite momci!“ „Momci večeras piju na moj račun!“ čulo se sa svih strana. Basista, bio je nevidljiv. Iz svoje posmatračke pozicije primetila sam to i na probi, i tokom svirke a posle mi je postalo očigledno. „Zar je nebitan basista u rok bendu? Alo, ritam sekcija?!“ razmišljala sam, jer nisam mogla previše da zapitkujem, zbog svojih iznenadnih 15 godina.

Posle svirke, stajala sam sama u ćošku – bezbednom mestu za decu u kafani i gledala kako su svi razdragani zbog super nastupa. Razmišljala sam o tome kako su svi znali sve pesme i kako je besmisleno što se forsiraju narodnjaci, kad su se svi baš super proveli na rok svirci. Gazda kafane je bio prezadovoljan. Bilo je baš kako sam rekla – ulaznice su bez ikakvih problema pokrile troškove puta, prodao je sve iz šanka a žurka je tek bila počela. Ubrzano su se dovlačile nove gajbe i flaše. Vrtele su se ture za bend i svi su želeli da provedu vreme sa njima. Pa…sa svima iz benda, osim sa basistom. Stajao je u drugom ćošku sa pivom, to je valjda bilo bezbedno mesto za basiste posle svirke.

Onda me je primetio i došao u moj ćošak. Studirao je psihologiju, ima brata blizanca i muzika mu je bila samo hobi.  Pitala sam da li su on i brat nekad menjali identitete. „Možda kad smo bili baš deca“ a onda me je značajno pogledao i nasmejao se. Sledila sam se. On zna? Džizs. On definitvno zna. Provaljena sam. Naglašeno i ironično me je oslovio sestrinim imenom i pitao da li sam za šetnju. „Vi ste baš zanimljiva porodica. Nikad nisam upoznao slične ljude“. Pošto smo bili nevidljivi, niko nije primetio kad smo otišli.

Sve što je usledilo opevano je nebrojeno mnogo puta u raznim pesmama i opisano u mnogim romanima. Ne postoji „naša“ pesma u stvarnosti, isto kao što ne postojimo „mi“. Pošto sam zapravo nosila crnu majicu i bele pantalone, super ultra-mega-giga hit Camisa Negra smatram „našom“ pesmom. Mislim da od tad mrzim crnu i belu „boju“. Sašila sam ipak jednu majicu, crnu sa belim srcima. Samo naizgled radi se o običnoj majici. Ima jako zanimljiv okovratnik, posebno na leđima. Izabrala sam ovaj model za ovu priču baš zbog tog karaktera – tek na drugi i pažljiviji pogled, vidi se bolje da nije reč o običnom modelu. To je moja camisa negra, koju posvećujem svojoj propaloj romansi.

Romansu smo kratko nastavili preko telefona. Propustila sam mnogo prilika da kažem istinu. Onda se jedan dan kad je zvao, na telefon greškom javila moja sestra. Greškom, jer je zapravo dobio na telefon onu osobu čije je ime rekao. Nije mu trebalo mnogo da sve poveže i potvrdi svoju sumnju. Nazvala sam ga, prestravljena. Bio je to trenutak susreta sa razotkrivanjem. Pokušala sam da se opravdam, da objasnim da je sve bio nesporazum zbog mog kukavičluka. Moji trikovi nisu palili. Deo glupavih stereotipa o temperamentnim Južnjacima se ispostavio tačnim, bio je razočaran i besan. Prvi put sam tad za sebe čula da sam neozbiljna. Rekao je da se oseća glupo i da ga interesuje samo jedna stvar, pitao me je “Šta ti misliš o sebi?” i prekinuo vezu.

Šta ja mislim o sebi? Šta ti misliš o sebi? E, to je, ragazzi, pitanje svih pitanja. Ne znam da li može tako da se započne razgovor. Jedini put kad mi je postavljeno to pitanje, bio je to kraj razgovora ali i moj novi način razmišljanja. Sve što sam godinama nastavila da radim je samo to da se potrudim da znam šta mislim o sebi. Bio je to najlepši poklon koji sam mogla da dobijem za 18. rođendan. Jednom kad sam se upoznala bolje, bio je to novi svet. I nije laž, iako zvuči tako, svašta je moguće kad se jednom dođe do nekog odgovora na to pitanje.