Kao dete sam smislila jednu zabavnu igru za koju mi nisu bili potrebni saigrači. Smišljala bih alternativne završetke romana i filmova, ili bih iste događaje zamišljala iz uglova sporednih likova. Nisam to zapisivala, samo bih se gubila u tim razmišljanjima. Ta moja igra bila je visoko adiktivna, kao neka opasna droga. Brzo je prestala da bude igra i postala je način razmišljanja. To je postalo igranje sa istinama, sa stvarnim događajima i ljudima. Moja uzrečica je postala „zamisli“. „Ali zamisli da je bilo ovako…“ Svi su se bunili i sve glasnije ponavljali – ali NIJE! Moj način razmišljanja postao je jedna od mojih osobina koja je izluđivala sve oko mene. Nisam bila pouzdani saputnik ni svedok bilo čega. Da li je nešto bilo ovako ili onako? Ko je šta rekao ili gde se nešto dogodilo, bile su nevažne ilustracije nekog događaja. Čak bi i sami događaji postajali nevažni, jer je moglo da bude drugačije, a ja sam naučila da zamišljam kako je moglo da bude. Ako je neko bio ružan, mogla sam da zamislim da je lep i da se zabavljam razmišljanjima  šta bi bilo da izgleda bolje, do momenta u kome više nisam bila sigurna kako taj neko zapravo izgleda. Stvarnost je tako postala zamagljena i isprepletana razgranatim fantazijama. Masovno sam širila dezinformacije i konfuziju oko sebe dok nisam naučila magičnu repliku „Nisam sigurna u sve to“. Jedino u šta sam postala sigurna je to da nisam sigurna. Sve priče su mi postale samo verzije, odabrane iz različitih razloga, ali svakako ne jedine stvarne a još manje jedine moguće.  Nosila sam svoju magičnu repliku svuda sa sobom i ponavljala je toliko dok mi nije postala skoro jedino što govorim drugima. „Sećaš se kad smo bili kod S. na rođendanu, pa kad je…“ „Uhm…nisam sigurna u sve to.“ „Sećaš se kad su G. i Z. bili u vezi, pa kad je ona…“ „Uhm…nisam sigurna u sve to“ „Sećaš se kad je u srednjoj nosio onu kožnu jaknu i mislio…“ „Uhm…nisam sigurna u sve to“.

Kako su prolazile godine, stvarnost se samo usložnjavala. Naučila sam da izbegavam sitničave i ljude od jedne istine. Sa njima sam bila ćutljiva i zatvorena, a sa sebi sličnima sam radosno otkrivala slojeve stvarnosti. Naučila sam da brzo procenjujem ko je kakav u odnosu na ovaj moj kriterijum i to mi je postao preduslov komunikacije. Stvar o kojoj nisam razmišljala i u koju nisam sumnjala bila je ta moja procena. Uverenje da sam one sa kojima sam ćutala, jer sam ih procenila sitničavim i zadrtim, ispravno procenila. U jednoj od mojih gimnazija sedela sam u klupi sa N. Mi smo bili razredni otpadnici, nismo ni po čemu bili kul. Ja sam retko i dolazila na časove, a on je bio zaluđenik i bubuljičavi čudak. Nismo bili posebno bliski, bili smo više poslovni i gotovo isključivo smo razgovarali o školskim obavezama. Dok je meni gimnazijska lektira bila hrpa odavno pročitanih knjiga, on se borio sa svakom stranicom. Smatrao je čitanje velikim gubljenjem vremena. Jedina knjiga koju je pročitao bez kuknjave i komentara bila je Lovac u žitu kog sam ja već naučila napamet, pročitala na engleskom i počela da zaboravljam. Sedeli smo zajedno u klupi samo toliko koliko sam išla u tu gimnaziju, jednu školsku godinu. Bio me je pozvao na svoj rođendan. Bila sam jedina gošća iz razreda. Tamo je bila njegova porodica, roditelji, stariji brat i društvo iz komšiluka. Pričali su o, tad aktuelnim, video igricama i sećam se da mi je bilo veoma dosadno. Razmišljala sam o tome da li bi on bio drugačiji da je lep, da li bi mogao da bude kul, da li bih ja mogla da budem kul i šta bi bilo da smo mi neki kul par iz klupe za koji zna cela škola. Dakle, zamišljala sam da je baš suprotno nego što jeste. Njega sam doživela kao nemaštovitog štrebera i već iduće godine,  počela da ga zaboravljam isto kao i Lovca u žitu.

Nekoliko godina posle gimnazije sreli smo se u gradu. U mojoj izmaštanoj paralelnoj stvarnosti on je postao super frajer, duhovit, šarmantan, harizmatičan.  Zapravo nije se gotovo ni malo promenio. Studirao je u Beogradu i bio je jednako neprivlačan kao u gimnaziji. Pozvao me je da se pridružim njegovoj ekipi. Bila je to grupica mršavih ljudi koji su razgovarali o gedžetima i softverima. Osećala sam se isto kao na njegovom rođendanu, stajala sam pored i ćutala. Neko od tih njegovih kolega sa studija mu je rekao da me nije predstavio. Zbunio se, pocrveneo ali mi je stavio ruku na rame i rekao: “Ljudi, ovo je Džejn Galager.“

Pogledala sam ga iznenađeno. Džejn Galager? Ko je to uopšte? Iz nekog filma, pesme, knjige, igrice? Ime mi je zvučalo poznato, ali nisam mogla da se setim odakle. Bilo mi je jasno da je neka fora u pitanju, ali nisam mogla da je razumem. Odavno sam znala da je on pametniji od mene i bilo mi je neprijatno da postavljam glupa pitanja. Rukovala sam se sa svima i rekla svoje ime. Jedan od njih me je značajno pogledao i pitao da li imam psa. „Ceo život imam psa. Što pitaš?“ rekla sam i zbunjeno pogledala N. Nasmejali su se a N. je slegao ramenima i rekao „Džejn.“ Onda su se vratili svojim temama a ja sam ponovo postala suvišna i fora sa Džejn Galager koju tad nisam razumela postala je sitnica u nerazumevanju svega o čemu su pričali.

U povratku kući sinulo mi je ko je Džejn Galager. Stara Džejn Galager! Naravno da sam zaboravila, pa bilo je toliko knjiga, ljudi, priča, svega! Holdenova fantazija, misteriozna Džejn Galager iz Lovca u žitu

„Nikad nisam provalio u čemu je stvar. Kod nekih devojaka bukvalno nikad ne provališ u čemu je stvar“

Od svih priča o kojima sam razmišljala, o Lovcu nikad nisam razmišljala iz ugla Džejn. Znala sam i zbog čega. Mi, publika, nju ne vidimo. Selindžer ju je sakrio. Mogla sam da vidim Holdena iz Stredleterovog ćoška, iz bilo čijeg, ali ne kroz Džejn Galager. Džejn Galager je važan sporedni lik koji se ne pojavljuje u romanu. Setila sam se kako je to bio jedini roman koji smo čitali, a na koji se N. nije žalio. Lovca sam, naravno, volela i ja. Moje zaboravljanje Džejn Galager mi je zato teško palo, jer se sećam da sam ga znala gotovo napamet. Razne male nepravde su, isto kao i velike, najčešće neispravljive. Nije ispravljiva činjenica da se N. i ja ne družimo danas, kao što nismo nikad. Nije ispravljivo ni to što sam ga doživela kao nemaštovitog štrebera sa kojim ne mogu da razgovaram.

Da mi nije rekao da sam ja Džejn Galager, možda nikad ne bih shvatila da i svi drugi, uprkos utiscima, imaju svoje svetove i svoje fantazije. Tako je Selindžerov trik, Holdenova fantazija o Džejn, postala moja velika lekcija. Mala nepravda koju delimično mogu da ispravim tako što ću da napravim kostim za Džejn. To je morala da bude retro haljina i našla sam takav model haljine iz ’60ih. Džejn nije neka pin-up devojka, molim vas, svi smo čitali Selindžera. Džejn je jedna povučena i snažna devojka iz komšiluka. Ne znamo da li je konzervativna, ipak je izašla ono veče sa Stredleterom. Verovaćemo zato Holdenu i neka ostane tako da se na tom sastanku ništa nije dogodilo. Moja Džejn Galager nije devojčica pred kojom je šarena budućnost. Ona je odrasla žena u cvetnoj haljini sa džepovima i ¾ rukavima. Naravno, Džejn ceo život ima psa. Slikala sam se sa sestrinim Pomerancem  za kog sam posebno vezana.

Što se mene tiče, suzdržavam se od brzopletih procena drugih. Ne radim to od kada sam postala Džejn Galager. Džejn je odrasla i naučila je da se izbori sa stvarnošću. Ovu Džejn to je naučio zaboravljeni drug iz gimnazije. U ime Holdenove Džejn i u svoje ime poručujem svim Holdenima out there:

U Selindžerovom fazonu, završavam pitanjem da li je držanje za ruke sa starom Džejn još uvek umirujuće?